Kolekcija „Box Set 2“ je pokušaj da se odgovori na pitanje kolika je unutrašnja vrednost ovih knjiga u kontekstu novih pesničkih glasova koje sâm autor Zvonko Karanović u dobroj meri oblikuje
Sa svojih do danas deset objavljenih pesničkih knjiga – počev od samizdata Blitzkrieg (1990) i kultnog Srebrnog surfera (1991), preko Tamne magistrale (2001), pa zaključno sa Iza zapaljene šume (2018) – ali i ukupnim svojim poetskim i (kontra)kulturnim delovanjem, Zvonko Karanović je postao neka vrsta gurua, učitelja alternativnog pogleda na umetnost i poeziju, otprilike onako kako su to bili novosadski neoavangardisti sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.
Piše: Marjan ČAKAREVIĆ Radar
Teško je sada objasniti šta tačno predstavlja ovo određenje, ali izvesno je da ga nikako ne treba razumeti kao isključujuće iz, još neodređenijeg, glavnog toka savremene poezije i kulture, i to tim pre što je Karanović, pored same poetičke radijacije, i zahvaljujući radionicama pisanja, koje vodi, kao i izdavačkoj kući Enklava, čiji je osnivač i urednik, poslednjih godina postao jedna od najuticajnijih figura u novoj pesničkoj generaciji.
Otuda kolekcija Box set 2 nije samo prost zbir četiriju knjiga (Mesečari na izletu, 2012; Kavezi, 2013; Zlatno doba, 2015; Iza zapaljene šume, 2018), koje slede prvi Box set: sabrane pesme 1990-2004, već i jedna vrsta autorske samoprovere, pokušaj da se odgovori na pitanje kolika je unutrašnja vrednost ovih knjiga u kontekstu novih pesničkih glasova koje sâm Karanović u dobroj meri oblikuje. Ali ova provera je svakako i poetička, i tiče se ispitivanja značenja i značaja oniričko-nadrealističkih i bitničkih književnih praksi u doba prevlasti autofikcije i lirizovanih ispovesti.
Karanović, naime, nikada nije bio previše naklonjen stvarnosnoj ili kritičkoj poeziji, ali ni kompleksnim postmodernim tekstualnim igrama i strategijama, i u tome možda i leži tajna uspeha ove poezije. Njegov otklon od oba rečena pola podrazumeva, upravo na tragu nadrealizma i bit poezije, pokušaj da se referentna stvarnost prevlada s jedne strane zaumno-asocijativnim zavirivanjem „iza“, a sa druge oslanjanjem na pop-kulturne obrasce. Potonji obrasci najupadljivije su reinterpretirani u prozaidama iz Mesečara na izletu i, naročito, u knjizi Kavezi, u kojima se bogatstvo i složenost unutrašnjih svetova Karanovićevih lirskih junaka taru o oštrine spoljašnjeg sveta. Ti junaci, koje bi zapravo mogao predstavljati i svako od nas, mesečare po rubovima svojih života i sveta u koji su bačeni, a ovi rubovi su negde klasno-socijalni, nekad emocionalno-psihološki, ali jednako tako i poetičko-kulturni. Razrešenje „sukoba“ se u ovim prozaidima po pravilu dešava s onu stranu stvarnosti, bilo nekim neočekivanim motivom, bilo otvaranjem nepoznate perspektive ili nove stvarnosne ravni, a ponekad i predvidljivo, u ovom svetu.
Karanović nikada nije bio previše naklonjen stvarnosnoj ili kritičkoj poeziji, ali ni kompleksnim postmodernim tekstualnim igrama i strategijama, i u tome možda i leži tajna uspeha ove poezije
Ali ukoliko u ovim dvema knjigama i ima povremenih iskliznuća u opšta mesta, knjige Zlatno doba i, u nešto manjoj meri, Iza zapaljene šume, najviši su dometi dosadašnje Karanovićeve lirike. U Zlatnom dobu, čija je pozornica simbolično nazvana „institut“, psihonautika lirskih junaka, izvanredno sugestivnim ritmom, variranjima i ponavljanjima, svodi se na vrćenje ukrug, na egzistencijalni bezizlaz i katatoniju: „u mraku/ u tom mrklom mraku/ na mestu gde sam zastao/ na ničijoj zemlji// iza sivog neba/ pomaljalo se još jedno takvo nebo/ stakla su se zaustavljala/ nadomak lica// ko će osloboditi sve te životinje?/ ko će pomoći svim tim ljudima?“. Isto je tako u pesmi „Bio je rat“, u kojoj kao da nekakva zla kob ne dozvoljava da se krene dalje: „(…) bio je rat// vodili smo dosadan svakodnevni život/ lajali, pušili, prali, peglali// bio je rat// bio je rat, av-av-av na čoveka pribranog/ pribranog, rastrojenog, servilnog/ bio je rat/ ponekad mi je uspevalo da ličim na šimpanzu/ čoveka veselog/ bio je rat“.
U takvom svetu utehu mogu da pruže samo svetovi umetnosti i mašte, pa su stoga ove pesme u stalnom dijalogu sa brižljivo odabranom kulturnom tradicijom. Na kraju krajeva, i to je jedna od uloga koju poezija treba da igra: da bude utočište za sve izgubljene i divlje duše, koje očajnički pokušavaju da i dalje veruju drugim ljudima.
