Pariski sindrom je intenzivan osjećaj razočaranja koji neki ljudi osjete prilikom posjete Parizu… Kada dođu u grad, shvate da on nije ono što su očekivali. Stvar je u tome što je taj osjećaj toliko jak da je praćen nizom kako fizičkih (vrtoglavica, znojenje i povraćanje), tako i psihičkih simptoma, kao što su osjećaj paranoje, proganjanja i anksioznosti. To dalje može da eskalira sve do privremene derealizacije – gubljenja kontakta sa stvarnošću, i depersonalizacije – gubljenja sopstvenog identiteta.
Piše: Dušan PAJOVIĆ CdM
Pomenuti sindrom je najčešći kod turista koji dolaze iz Japana, zbog veličanja Pariza u japanskoj kinematografiji i beletristici.
Kao što pretpostavljate – ovo nije tekst o Japancima, ni o Parizu.
Vjerujem da će nas, kao građane i građanke Crne Gore, nešto tipa Pariskog sindroma puknuti po glavi jednom kad uđemo u Evropsku uniju. Kad ukapiramo da nas tamo čekaju iste nedaće, problemi, glavobolje oko rasta desnice, privatizacije, “mjera štednje“, korupcije, nacionalizma i klerikalizacije.
Na teži način sam, nakon Evropskih izbora, ukapirao da Evropa nijesu progresivni hipsteri sa minimalističkim tetovažama iz Krojzberga u Berlinu. Oni su imali materijalnih, kulturoloških i edukativnih privilegija da budu progresivni… Makar površinski, ako ne što drugo.
Ostatak… Baš i ne. Ta „progresivna Evropa“ je isto puna siromašnih i obespravljenih radnika i radnica koji su u mržnji „demokratski“ izabrali fašiste. Kada bi se u parlamentu zajedno grupisali bili bi druga najveća porodica partija. Ljevica, u čijoj sam kampanji učestovao u Njemačkoj, Grčkoj i Italiji – pukla. A i Zeleni su izgubili više od 20 mjesta, kao i Liberali; zbog čije loše vlasti, osiromašenja populacije i ratno-huškačke uloge je desnica i ojačala.
Rastom desnice, porasla je i šansa da će „EU integracije“ ostati samo mrtvo slovo na papiru, bez imalo političke volje da se proces suštinski pokrene.
Ali ljudima ne možemo oduzeti nadu, ni maštu. Pogotovo ne Japancima o Parizu i Crnogorcima o Evropskoj uniji.
Otkad znam za sebe postoji ta jurnjava za integracijom… U sjećanje mi je urezano kada je đede u kuću donio prvu kovanicu od jednog eura. To je valjda trebalo da simbolizuje neki progres, nadu u budućnosti, ili neku treću zabludu koju smo popušili.
I što se više ta ideja udaljavala od nas, to smo više vjerovali u nju. Postali smo veći euro-fanatici od plaćenih birokrata iz Evropske komisije. Što smo više puta pitali kad ćemo u EU, naši političari i evropske elite bi više vikali „Dogodine!“, kao velikosrpski nacionalisti kad ih pitate kad će ta vojska na Kosovo koju najavljuju.
Romantičarski smo recitovali „Putuj Evropo“ na svaki desničarski potez ove i prethodnih Vlada, dok je ta ista Evropa birala neke svoje fašiste koji se kunu u neke svoje „evropske vrijednosti“. Jednako islamofobične, jednako klerikalne i jednako sluganske prema krupnom kapitalu.
Još davno sam postavio svoju, do sada neoborenu, hipotezu: ključ srećnog života je da živiš u zemlji, po mogućnosti sunčanoj i na oko uređenoj, u kojoj ne poznaješ jezik. Niti ga ikad trebaš naučiti. Jer onda su konverzacije ljudi oko tebe puki plodovi imaginacije. Mogu da debatuju o Frojdu, Sartru, postmodernizmu i poststrukturalizmu, raspravljaju odgovara li im više marksističko-lenjinistički ili anarhistički pristup. Sve dok ih ne razumijete – ta mogućnost je skroz otvorena. U stvarnosti, oni vrlo vjerovatno, isto kao i moronsko-patrijarhalna ekipa pored koje prolazite kada šetate psa, komentarišu dekolte žene iz kafića i prepričavaju meč Konora Mekgregora.
Sve dok smo van EU, mislićemo da su članice ova prva grupa ljudi, da putuju biciklima, jedu vegansku hranu i citiraju Bodlera. Onda kada (ako?) uđemo u EU, čućemo evropske lidere i razumjeti da oni ne pričaju o francuskoj teoriji, nego dobacuju za djevojkom kratke kose – „Je li ovo muško ili žensko?“.
Tu nastupaju znojenje, vrtoglavica, povraćanje, anksioznost i depersonalizacija. Kulturološki šok, jer „Pariz“ nije ono što smo mislili da jeste. Filmovi, literatura i političari su nas lagali makar 20 godina.
DUŠAN PAJOVIĆ: Zašto Vučiću Srbi iz Crne Gore nikad neće biti dovoljno Srbi
