To je kao da imaš proliv i nabiješ čep u prkno: ne drži. Tako je, uprkos prvobitnom suzdržavanju, pokuljala ljubav prema Mladiću iz velikoga nam dijela političke elite.
Piše: Andrej NIKOLAIDIS CdM
Mandić, doduše, nije čekao časa. Izrazio je saučešće Mladićevoj porodici i izazvao svu silu negativnih reakcija.
Vic je u tome da se Mandić, zapravo, suzdržavao i pokušavao da kontroliše ono što je vidio kao neminovnu štetu. Trpio je u sebi, gutao je i nije rekao ni dio onoga što zapravo misli. Što je opasno – od takvih stvari može da se dobije rak. Na šta mislim?
Mandić je ambiciozan i svakako nije glup. Znao je da ga Mladićeva smrt (a vala moga je umrijet za godinu-dvije, a ne da nam ovako pravi problem na putu EU integracija) dovodi u politički opasnu situaciju. Sa jedne strane, njegovo novo-evropejstvo i novi „partneri“ do čijega mu je mišljenja veoma stalo, oni iz Brisela a ne više oni iz Moskve i Beograda, očekuju ako ne osudu, a ono ćutnju o Mladićevim zločinima.
Sa druge strane, njegova biračka baza očekuje veličanje Mladića i njegovih nedjela. Sa strane stoje Vučić i njegova propaganda, spremni da Mandića oderu ako demonstrira „manjak“ patriotizma.
U toj situaciji Mandić je probao da se provuče onim što je on, iz svoje izvitoperene perspektive, vidio kao sredinu: objaviće saučešće Mladićevoj familiji u kojem ovoga neće veličati, ali će ga nazvati „generalom“, ne pominjući njegove ratne zločine. Time će djelimično zadovoljiti svoje, nadajući se da će mu Brisel preći preko toga.
Problem je u tome što je ono što je Mandić vidio kao sredinu zapravo bio klasični revizionistički pro-genocid manevar. Iz Mandićeve perspektive, time što Mladića nije proglasio svecem i vitezom, kao Metodije, on je već napravio veliki proevropski kompromis. A zapravo je u ime države Crne Gore odao počast genocidu.
Time je Mandić Crnoj Gori i njenom takozvanom „evropskom putu“ napravio veću štetu no što je to ikada učinio Milan Knežević.
No Mandićevoj partiji i bazi, po dubini, ni to njegovo nije bilo dovoljno. Javio se Dario Vraneš čituljom otvorenog veličanja Mladića, kojom je, vjerujem, zadovoljan bio i Vranešov omiljeni umjetnik, Baja Mali Knindža.
Tužilaštvo je saopštilo da prati Vranešovu objavu zbog mogućeg krivičnog djela.
To će vam ići ovako. Tužilaštvo će to malo „pratiti“, pa će saopštiti da nema elemenata krivičnog djela. I sve super, idemo dalje.
No problem je dublji: Vraneš nije pitanje krivičnog prava, nego je pitanje da li „pro-EU“ partije smiju da ćute i drže Vraneša na vlasti.
Vraneš, ili bilo koji političar, uključujući dakako i Mandića, koji ne samo veliča, nego jasno ne osuđuje genocid i ne prihvata međunarodno pravo nije dostojan da bude na fukciji. Oni koji ih na funkciji drže i to pravdaju strahom od povratka DPS-a na vlast naučiće da je ta igra providna, licemjerna i kratkoročna.
Sam Vraneš je juče demonstrirao kako izgleda genocidli-licemjerje. Osudio je grafit na kući poslanice Bošnjačke stranke Kenane Harbić Strujić. Veli, to je nedopustiv i anticivilizacijski čin, sutra će prekrečiti.
Hajde… A njegovo slavljenje Mladića je dopustiv i civilizacijski čin? Uostalom, pisac grafita ponovio je Vranešove riječi.
Vraneš je osudio grafit a veličao genocid. Doista, crta se negdje mora podvući. Hajde ubiti osam hiljada ljudi, desi se. Ali šarati po zidovima – e to stvarno nema smisla.
A onda se podrškom Mladiću i njegovim zločinima javila još jedna uzorita pro-EU partija, SNP. Kao što rekoh: čep ne drži.
Inicijativa za smjenu Mandića neće proći. Biće odbačena kao smetnja na EU putu. Brisel inicijativu neće pogurati: Mandićeva kalkulacija o tome dokle sa iskazima svoje istinske ideologije i namjera može ići pokazaće se kao tačna.
Ipak, Mandić se samoranio. Njegove šanse da nakon ovoga bude novi premijer Crne Gore kudikamo su manje – zapravo ih nema.
Monstruozna ideologija koju je decenijama širio teg je na Mandićevoj EU-transformaciji. Kao što je to i Dario Vraneš i svi drugi Mandićevi vranešići. Mandić će ili kidati tegove ili će u jednom trenutku i sam biti tretiran kao teg.
A najgore, Mladićeva sahrana, tek predstoji. Tek će tu biti političkih samoranjavanja, samoubistava i zalijeganja u zaklon. Inače, jeste li primijetili: Mladić još nije sahranjen, a kad će, ne zna se. Odlaže se pa se odlaže, jer svi kalkulišu kako da zadovolje ljubitelje genocida a održe „evropsku relevantnost“.
Da se ne bi slavila i veličala zvijer koja je ubijala bebe a gradove i njihove ljude godinana držala u opsadi i brisala sa lica zemlje, nije potrebno biti civilizovan, niti evropejac niti poštovalac vladavine prava. Dovoljno je ne biti psihopata, dovoljno je ne odabrati zlo.
Jedini ogavniji od onih koji slave Mladića su oni koji to ne čine samo zato što je to loše za njihove karijere pa divljenje krvniku kriju iza “poštovanja zakona i presuda”.
Njihova je “civilizovanost” grđa od najgrđeg barbarstva.
ANDREJ NIKOLAIDIS: U ime Oca, Sina i Zloduha: Mladiću moj, problem je tvoj što si mi tako gadan
