„Pokret za Podgoricu saopštio je da je ostavka predsjednice Skupštine Glavnog grada, Jelene Borovinić Bojović neodgovoran politički potez, i dodao da ne može podržati kandidaturu Srđana Perića, imajući u vidu da istu u ovom trenutku podržavaju odbornici opozicionih partija“.
Piše: Đorđe ŠĆEPOVIĆ Antena M
Takozvani Pokret za Podgoricu nastao je nakon sukoba u PES-u, i nakon podjele slavskog kolača, za trpezom tek ustoličene vladajuće partije. I nakon euforičnog pojanja i skakutanja jedne naizgled srećne i savršene porodice.
Očito nezadovoljni sljedovanjem, koje im je pripalo, grupa političkih anonimusa, pod pokroviteljstvom Jakova Milatovića, osniva tzv. Pokret za Podgoricu.
Mogli su sebi nađenuti koje god ime, mogli su se, recimo, zvati i Pokret za istraživanje svemira, ili Pokret za mir u svijetu, ali vrijeme je odredilo i potvrdilo iskonsku prirodu odmetnutih PES-ovih članova. Pokret za nepotizam, Pokret za vlast, Pokret za lične ambicije i golu korist.
Sve to bi moglo biti stvarno ime tzv. Pokreta za Podgoricu. Ne treba se vraćati u daleku prošlost kako bi se razumjela priroda ovog pokreta. Dovoljno se vratiti u vrijeme kad je formirana vlast u Podgorici, i kad je ustoličen Saša Mujović.
Mada je tzv. Pokret za Podgoricu danima imitirao hrabrost, oponašao moral i odanost principima, i mada je gotovo bio dogovoren aranžman s DPS-om, na koncu sapunice beogradski gazda je posredstvom svojih emisara tzv. Pokretu za Podgoricu zavrnuo uši, kao na rođendanskom slavlju. Samo što ništa nije ličilo na slavlje.
A onda… Onda su iz kabineta u kojem se pregovaralo članovi Pokreta izašli kao da su danima bili taoci neke radikalne terorističke grupe. Kao tek oslobođeni zatočenici iz konclogora. S očitim strahom na licu u kameru je saopšteno da će ipak poreći svu mimikriju dosljednosti, da će progutati obećano, da će pogaziti sve izrečeno, i podržati svoje prirodne saveznike. Ideološke i jednako koristoljubive saveznike.
Čaršija je šaputala da je na kopernikanski zaokret niotkud prispjelog Pokreta uticalo beogradsko podzemlje, no, dalja elaboracija okolnosti u kojima je slavni Pokret kapitulirao izostala je. U međuvremenu neki članovi pokreta, ne svi, za kratko vrijeme zgrabili su sve što im vlast pruža.
Alavo i hitro, kao da im je potonje, gluho bilo. Zbrinuli sebe, i porodicu. Nema ničeg lošeg u privrženosti porodici, znate. Ipak, što nam, nakon svega saopštava ovaj čudesni pokret.
Pa, da neće podržati nešto jer to nešto podržava opozicija. Jeste, tako se vodi ozbiljna politika. Politika od javnog interesa dabome. A da li bi, recimo, ovaj pokret podržao da se iz gradske kase izdvoji novac za kupovinu skenera, rendgena, inkubatora za KBC, ili, ne daj Bože, nekoliko ambulantnih vozila za Hitnu pomoć, otvaranje još jednog doma za stare, da li bi podržao gradnju vrtića, škola, produženih boravaka, i tako dalje i tako redom, ako bi sve to podržala opozicija?
Ili, ako bi opozicija podržala uvećanje naknada opštinskim funkcionerima, članovima upravnih odbora i savjeta ustanova, sportskih društava, parking servisa?
Zar bi Pokret za nepotizam uskratio podršku sebi i članovima porodice? Onaj dio Pokreta koji se ni kriv ni dužan obreo u stvarnosti u kojoj se gosti za bogatom trpezom vlasti.
Kakav li je tek apetit velikih, kad jedan mali, beznačajni pokret nikako da zadovolji svoju beskrajnu glad.
