“Ako studenti nisu u stanju da se oglase ni povodom smrti pravosnažno osuđenog ratnog zločinca” , piše u komentaru naš stari znanac, Grenjar – “nije li to možda najbolji dokaz da njihova eventualna pobjeda – u šta opravdano sumnjam – na izborima u Srbiji ne bi suštinski ništa promijenila? Nije li ovo krunski dokaz jedne zaludne, džabekrečitelne rabote?”
Piše: Svetislav BASARA CdM
Ostavimo zasad studente po strani. Mnoštvo je drugih dokaza da se u Srbiji ništa suštinski neće promeniti za jedan veoma dug period, a s obzirom na uznapredovanu “srbifikaciju” većeg dela sveta, možda i nikad.
Procenat građana Srbije koji misle da je Mladić junak koji je uradio pravu stvar i srebreničkim pokoljem osvetio Kosovo je veliki – koliko tačno veliki, ne bih voleo da znam – ali je ipak manji od procenta onih koji znaju da je Mladić počinio stravične zločine, ali se u strahu od društvenog ostrakizma – možda i gorih posledica – ne usuđuju da to javno kažu, a tek ne da se usprotive. Takvi – ni mlaki ni vrući – takvi su pravi problem Srbije.
Svi se u Srbiji – govorim iz ličnog iskustva – rađaju, odrastaju i formiraju kao ličnosti unutar neprobojnog psihološkog mehura – koji ni decenije socijalizma nisu načele – koji lebdi u praznom prostoru, ne samo iznad realnosti sveta nego i iznad realnosti Srbije. Đinđić je tačno uočio da Srbija ne zna ništa o sebi jer srpska nacija nije nastajala postupno, brušena iskušenjima, nego je prekonoć smandrljana u pesničkim radionicama i kafanskim debatama. Ali to nije opravdanje ni za šta. To je Kantova “samoskrivljena nezrelost”, nedostatak hrabrosti i odlučnosti da se sopstveni razum koristi bez vođstva nekog drugog, stanje neslobode, iz koje, prema István(u) Bibó(u) – nastaju “nezrele, nedorasle zajednice u kojima fragilnost nacionalnog identiteta i nesigurnost bivstvovanja generiše nesigurnost vrednosti.
“Od falsifikata do ubistva” – piše Bibo u citiranom delu – “sve je sveto i nepovredivo ako je učinjeno u ime nacije ili u interesu nacije.” Unutar istoricističkog mehura stvar je jasna: Mladić je naredio masakr da bi “odbranio srpski narod”. Mladić je dakle junak.
U Srbiji XIX veka “vođstvo” je mislilo da je ubijati “Turke” junačko delo, “vođstvo” je u XX veku mislilo da je junačko delo ubijati “Turke”- a kad bi se ukazala prilka, a dvaput se ukazivala, i radilo na ubijanju “turaka”, u i XXI veku “vođstvo” tako misli – tako će – po svemu sudeći -“vođstva” misliti i u stolećima koja dolaze.
Ponovo predugačak, a ipak nedovoljno dugačak uvod. Previše je paradoksa u priči o Mladiću, nije tu priču jednostavno ispričati, Mladić – i Mladiću slični – samo su vrhovi ledenog brega odgovornosti. Kao i slučaju atentata na Zorana Đinđića, odgovornost većeg (iako nekažnjivog) stepena od Mladićeve (u slučaje Srebrenice) i Jovanovićeve (u slučaju Đinđićevog ubsitva) pada na kulturne i političke elite koje su kreirale mutne političke filozofije i raspirivale kolektivne histerije, ali isto toliko veliki, možda i veći, paket odgovornosti, istina rasparčan na mnogo sićušnih delova, pada na sve koji su histeriji podlegli, pa i na one koji se histeriji nisu usprotivili, tako da su u jednom dubljem shvatanju stvari svi građani Srbije saučesnici srebreničkog masakra,(i stentata na Đinđića) što nipošto ne znači da su Srbi “genocidni” narod, ali što znači da nemaju snage (ni volje) da iskorače iz duhovne bede malih istočnoevropskih naroda i štaviše – da kad im se ukaže prilika za takav jedan iskorak – odlučno odbijaju da iskorače.
Ali hajde ipak da ispričamo tu prču u pojednostavljenoj, pomalo i vulgarizovanoj verziji.
Izabranik beogradske čaršije Milošević, započinje rat po idejama Ćosićevih romana i po instrukcijama Memoranudma. Milošević – zamišljen da bude čaršijski operativac, ne haje za čaršiju i čaršijskog šefa, Ćosića, ismejava ih, prezire, manipuliše kolektivnim nesvesnim, ali on lično je pragmatičan. Milošević je, ako se tako može reći, realpolitičar irealnog. “Srbija”, “Kosovo”, “zaveti”, za Miloševića to su puki ideologemi, nipošto mitologemi, još manje “svetinje”. Pet on sitnih para ne daje na “srpske junake”. Mladić je za Miloševića operativac, potrošni materijal. Tim potrošnija što Mladić povremeno protivureči Miloševiću.(koji to nikom ne prašta).
Nakon što je obavio vojni deo posla na projektu onemogućavanja formiranja države sa islamskom većinom u skladu sa interesima zapada – koji su Ćosić i beogradska ulema privideli kao veliku srpsku pobedu – Mladić je u bekstvu od haške poternice raspisane istog trenutka kad je rat završen, potražio utočište u Srbiji, Milošević mu je utočište dao, ali za Miloševićevog vakta Mladić nije bio nikakav heroj, pa čak ni neko rado viđen na dvoru.
Ma koliko paradoksalno izgledalo čak i u ovoj priči prepunoj pardoksa, najsnažniji kohezivni faktor nacija nije istorijsko nasleđe nego perspektiva budućnosti. Kad se posle petog oktobra ta perspektiva nakratko otvorila, kad su pokuljali kosturi iz nacionalnog ormara, kad je zapretilo suočavanje sa ružnom stvarnošću, kad se ukazala prilika da se Srbija oslobodi balasta prošlosti, moralo se hitno reagovati, moralo se tome stati na put, a najkraći put da se iskorak iz samoskrivljene nezrelosti spreči, bio je ubistvo Zorana Đinđića.
Kult Ratka Mladića i drugih ratnih zločinaca nije nastao u Miloševićevo vreme, niti ga je stvorio Vučič – kome taj kult uprkos ličim simptijama za generala pomalo i smeta – nego za vreme “demokartske” vlade Vojislava Koštunice, koja u mnogim aspektima jeste bila demokratska i samim tim subverzivnija jer je nenasilnim putem kreirala kult ratnih zločinaca, petrifikovala prošlost i jednu za drugom pozatvarala sve perspektive budućnosti. Kraj priče o Mladiću u sledeći ponedeljak.
