Kada su bombe počele da padaju na Iran, prognozirao sam da će Donald Trump tamo doživeti svoj Vaterlo. Posmatrajući kako njegova MAGA koalicija, u kojoj su zlokobno udruženi ogorčenost radničke klase i poreske olakšice za milijardere, polako tone u građanski klasni rat, parafrazirao sam Churchillov komentar o bici kod El Alamejna: u drugom mandatu, pre Irana, Trump nije doživeo nijedan ozbiljan poraz; posle Irana, neće ostvariti nijednu pobedu. I dalje stojim iza te prognoze, ali mislim da je sada treba proširiti novim zapažanjem: rat u Iranu je Trumpovoj družini plutokrata već doneo spektakularnu finansijsku pobedu.
Piše: YANIS VAROUFAKIS Peščanik UnHerd
U republici koja se odavno pretvorila u oligarhiju, mada periodično organizuje izbore, uvećavanje bogatstva plutokrata igra veoma važnu ulogu. Dok radnička klasa koja je Trumpa vratila u Belu kuću živi sve teže zbog visokih cena na benzinskim pumpama i u supermarketima, rat u Iranu donosi veliku dobit Trumpovim donatorima – naftašima, vlasnicima kapitala u oblaku, tehno vlasteli, preduzimačima i finansijerima. Nikada im nije bilo bolje. Dok kapetan tone zajedno s brodom, putnici prve klase se ukrcavaju na raskošne splavove za spasavanje, noseći sa sobom sveže ratne dividende.
Hajde da pokušamo da pratimo trag novca. Kada je Rusija napala Ukrajinu 2022. godine, kompanije vrednosti preko 10 milijardi dolara izgubile su za 10 sedmica neverovatnih 2,4 biliona ukupne kapitalizacije. Strah, neizvesnost i bauk rušenja globalnog poretka zbrisali su bogatstvo neverovatnom brzinom: akcionari su naučili da je rat u Evropi loš za njihove profite. Uporedimo to sada sa situacijom 10 sedmica posle bacanja prvih bombi na Iran. U istom vremenskom okviru, kapitalizacija kompanija vrednosti preko 10 milijardi uvećala se za 5,6 biliona dolara: pet hiljada i šest stotina milijardi dolara, zahvaljujući ratu koji gotovo svi vide kao ludost.
Brzina oporavka je impresivna, gotovo opscena. Posle pucanja dot-kom mehura 2001. godine, njujorškoj berzi je za oporavak trebalo 1.016 dana. Posle bankarskog sloma 2008. godine, oporavak je trajao 1.365 dana. Posle šoka pandemije, 217 dana. Posle ruske invazije na Ukrajinu, 338 dana. Svi gubici na berzi posle Trumpovog takozvanog „Dana oslobođenja“ i uvođenja visokih tarifa eliminisani su u roku od 57 dana. A rat u Iranu? Samo 12 dana. I to je sve: 12 dana je bilo dovoljno da Vol strit zaboravi na veliki rat u Persijskom zalivu koji je svetskim tržištima uskratio petinu ukupne količine izvezene nafte, još veći postotak prirodnog gasa i skoro 90% helijuma neophodnog za proizvodnju mikročipova – gradivnih elemenata kapitala u oblaku. Onda ne čudi to što je jedan moj student na to konstatovao da ovo nije tržišna ekonomija već mafijaški reket prerušen u berzu?
Šta je dovelo do tog munjevitog oporavka? Uobičajeni osumnjičeni. Pre svega, vlasnici kapitala u oblaku, tehnološki gospodari koji su u globalnom hijerarhijskom poretku nadmašili nekadašnje industrijske barone i bankare. Oporavak berze je gotovo u celosti rezultat slivanja ogromnih količina novca u AI sektor – uprkos visokim troškovima za mikročipove i energiju. Poluprovodničkim gigantima kao što su Nvidia i TSMC vrednost je porasla za 26%. Alphabet je uvećao tržišnu kapitalizaciju za 1,038 biliona. Amazon: 663 milijarde. Microsoft: 209 milijardi. Oracle: 142 milijarde dolara. To nisu apstrakcije. Te brojke prikazuju direktan transfer društvenog bogatstva – vaše i moje budućnosti, budućnosti svake radničke porodice – u računovodstvene knjige male priobalne elite koja uvek uspeva da profitira od smrti i haosa.
Novi klasni rat unutar MAGA pokreta je sve izvesniji. Posledice rata u Iranu najteže pogađaju one sektore koji služe pripadnike MAGA pokreta i zapošljavaju ih. Kompanije koje obezbeđuju robu i usluge široke potrošnje – roba na policama u Volmartu, auto delovi, osnovne potrepštine za domaćinstvo od kojih zavise Amerikanci iz radničke klase – podnele su najteži udarac. Sektor metala i rudarstva propada, što ugrožava penzione fondove u Ohaju i Pensilvaniji. Pogođene su i farmaceutske kompanije, kao i maloprodaja i logistika, zbog čega cene lekova rastu, dok se proizvodna radna mesta i dalje gase.
Zanimljivo je da je čak i odbrambena industrija – uvaženi vojno-industrijski kompleks na koji nas je Eisenhower upozoravao – loše prošla. Zašto? Zato što investitori strahuju da uprkos visokoj tražnji američki proizvođači neće biti u stanju da povećaju proizvodnju. Predebeli su, prespori i birokratizovani; čak ni rat ne mogu efikasno da iskoriste. I tako, dok se radnici Lockheed Martina i Raytheona suočavaju s neizvesnošću sutrašnjeg dana, njihovi izvršni direktori se žale na probleme u lancima snabdevanja. To je najdublji izraz klasnog rata: kada šefovi nisu sposobni čak ni kompetentno da ratuju, cenu za to plaćaju radnici.
Pored vlasnika kapitala u oblaku zadovoljni su i naftaši. Ali ne oni na koje ste pomislili. Ne giganti kao što su Exxon-Mobil ili Shell, koji su zapravo na gubitku otkako su iranski dronovi i rakete oštetili katarsko postrojenje Ras Lafan – samo Exxon je izgubio 25 milijardi dolara vrednosti, što je pad od 4%. Ne, pravi pobednici su nezavisni frakeri srednje veličine koji kopaju u permskom basenu Teksasa i Novog Meksika.1 To su Trumpovi ljudi. To je njegova politička baza.
Za razliku od velikih kompanija koje upravljaju globalnim sistemima i mogu da podnesu znatne fluktuacije cene nafte, nezavisnim frakerima je potrebna cena od najmanje 65 dolara po barelu da bi uopšte pokrili troškove proizvodnje. Od jula 2025. do februara 2026, cena nafte je bila ispod tog nivoa, što je dovelo do zatvaranja kapaciteta i gubitka 30% radnih mesta. Ali, nakon što je Trump poslao rat i smrt na narod Irana i blokirao Ormuski moreuz, sektor frakinga je procvetao. Sada ih brine previsoka cena nafte, znatno iznad željenog raspona od 90 do 95 dolara po barelu, što je zona maksimalnog profita, pre nego što usled prenosa troškova inflacija počne da potkopava domaću tražnju – što bar delimično objašnjava zašto je Trump zaustavio rat u Iranu: pokušao je da spusti cenu nafte na ciljani nivo.
Neki ljudi me optužuju za ekonomizam, za učitavanje previše političkih tumačenja u ekonomske podatke. Ali to su važne stvari, ako ne Trumpu lično, onda bar njegovom krugu – prijateljima preduzimačima koji mu sada vode diplomatiju, tehno vlasteli i brokerima s Vol strita. Kao i moj prijatelj i kolega James Galbraith, verujem da bi se ti ljudi pobunili ako bi zaoštravanje sukoba dovelo do skoka cene nafte preko 120 dolara, jer bi to izazvalo recesiju koja bi potpuno uništila ne samo bazu MAGA pokreta, nego i permski basen. S druge strane, okončanje besmislenog rata nosi rizik previše niskih cena i propasti frakinga kao isplativog metoda vađenja nafte. Podešavanjem intenziteta sukoba da bi postigao željenu cenu, Trump uspešno preliva bogatstvo iz džepova američkih potrošača – kao i svakog biznisa koji se oslanja na transport, grejanje i plastiku – direktno u džepove svojih prijatelja. Najkraće rečeno: glasači MAGA pokreta sada u proseku troše dodatnih 500 dolara za benzin svakog meseca, dok donatori iz permskog basena kupuju sebi još po jednu kuću za odmor. To nije državničko ponašanje. To je uvođenje preduzetničkog poslovnog modela u geopolitiku: izvešćemo kontrolisani udar, naduvati cene imovine i naplatiti rentu. I to je najdirektniji dokaz da klasni rat unutar MAGA pokreta ulazi u novu fazu. Dok baza krvari, oni na vrhu se goste.
Tragedija je u tome što ovaj mehanizam korišćenja rata za prenos bogatstva besprekorno funkcioniše samo zato što je ostatak zapadnog sveta izgubio sposobnost da se odupre. Nigde to nije bolnije očigledno nego na primeru Evrope koja je ratom u Iranu najviše pogođena, a najmanje ga razume; njeni lideri se zbunjeno teturaju i ponavljaju floskule o „evropskom suverenitetu“, ne čineći ništa da taj suverenitet zaštite.
To se sve događa u trenutku kada evropska industrija već trpi teške posledice zamene zavisnosti od jeftinog ruskog gasa zavisnošću od preskupog tečnog prirodnog gasa iz Teksasa i Novog Meksika. Evropa izvozi industrijske robe koje zahtevaju stabilne lance snabdevanja i predvidljive cene. Nažalost, rat u Iranu je uvećao troškove osiguranja isporuka preusmeravajući tankere na Rt dobre nade. Pošto fluktuacije cena nafte i gasa direktno utiču na troškove proizvodnje u Evropi, gašenje energetske infrastrukture u Persijskom zalivu direktno pogađa sve evropske lance snabdevanja koji zavise od petrohemije.
Evropski potrošači, čija je kupovna moć već umanjena merama štednje u poslednjih 15 godina, kao i inflatornim udarom 2022, suočavaju se s novim pritiscima usled rasta cena uvoznih roba, a nemaju domaćih viškova energije kojima bi se udar ublažio. Rezultat je dalje produbljivanje gotovo dvodecenijskog kolapsa investicija u Evropi – što je pravi uzrok pada produktivnosti i gubitka konkurentnosti Evrope u zaista važnim sektorima, kao što su električna vozila, zelena energija i kapital u oblaku. Evropska industrija je praktično prinuđena da Trumpu plaća ratni porez zato što to odgovara rentijerskom modelu američkih plutokrata.
U međuvremenu, naši lideri u Briselu, Berlinu, Parizu i Rimu uporno ponavljaju mantre o „strateškoj autonomiji“ kao da one imaju neku magijsku moć. Najavljuju budžete za odbranu, ubrzanje zelene tranzicije i fabrike čipova – ali sve to ostaje samo na papiru. Odbili su da izgrade fiskalni kapacitet na nivou čitave Evrope. Sada odbijaju da se suoče s činjenicom da će bez jedinstvenog trezora i diplomatske inicijative za mirovnu i bezbednosnu agendu za Evroaziju Evropa biti žrtva svakog narednog sukoba koji američki oligarsi požele da izazovu da bi uvećali svoju dobit. Dokle god Evropa bude oklevala, troškovi unutrašnjeg klasnog rata koji razdire MAGA pokret ispostavljaće se na plaćanje našim fabrikama, našim socijalnim državama i našim stanovnicima.
Surovost takvog postupanja je zastrašujuća: Trumpovi plutokrati tačno znaju šta rade. Oni razmišljaju isključivo o renti i vrednosti svoje imovine. Rat ne vide kao tragediju, već kao finansijski katalizator za postizanje boljih cena. I veruju da će baza MAGA pokreta – ljudi koji ostaju bez posla kada frakeri zatvore bušotine, koji plaćaju uvećane cene benzina i hrane, koji gledaju kako im se penzije tope dok potrošački sektori propadaju – ponovo glasati za čoveka koji je obećao da će kazniti elite. Čak i ako ne glasaju za njega, uvek mogu da ga zamene nekim novim ludakom.
Genijalnost američke oligarhije je u tome što uspeva da uveri svoje žrtve da treba da su zadovoljne sopstvenim razvlašćivanjem. Ali klasni rat unutar MAGA pokreta je stvaran i bliži se tački ključanja. Uskoro će zavarivač u Mičigenu primetiti da mu je penzija u fondu 401(k) nestala bez traga, dok je fraker u Teksasu kupio još jedan avion. Jednog trenutka će vozač kamiona shvatiti da su cenu od 100 dolara po barelu odredili političari, a ne tržište. To je dan kada će se MAGA koalicija raspasti po jedinoj liniji razdvajanja koja je ikada imala značaj: to je klasa.
Još verujem da je napadom na Iran Trump potpisao svoju političku smrtnu presudu. MAGA baza možda izgleda lojalno, ali njena izdržljivost i otpornost na sve teži život nisu bezgranični. Nova faza klasnog rata unutar pokreta pokazuje da se njegove unutrašnje kontradikcije ne mogu zauvek skrivati iza kulisa kulturnog rata. One su jasno ispisane cenom benzina, kolapsom akcija u potrošačkom sektoru i sjajnim bilansima naftnih kompanija u permskom basenu. Da li ta spoznaja stiže na vreme da oživi američku demokratiju – i evropsku industriju – sasvim je drugo pitanje. Zasad, bombe nastavljaju da padaju, plutokrati slave, klasni rat besni, a Evropa spava.
