Poseta predsednika Ukrajine Volodimira Zelenskog Srbiji, koja je bila više od simboličkog međunarodnog značaja, postala je neočekivani povod za pokretanje više pitanja i bacila je novo svetlo na godinama potisnute probleme. Pre svega kakvi su realni odnosi Srbije i Ukrajine? Da li su Rusija i Srbija zaista „strateški partneri“? I koliko nesuočavanje sa prošlošću, revanšizam i revizionizam imaju uticaj na međunarodnu politiku i evrointegraciju Srbije i regiona Zapadnog Balkana?
Piše: Boris VARGA Autonomija
Uticajni mediji u Srbiji, tabloidi i televizije sa nacionalnom frekvencijom, od samog početka ruske agresije na Ukrajinu, od 24. februara 2022. godine, pristrasno prikazuju sliku koja je bila slična ruskoj ratnoj propagandi. Srpski tabloidi su jedni od retkih plasirali i među sobom prenosili informaciju kako je Ukrajina još 22. februara 2022. prva napala Ukrajinu. Ovo je tipičan primer medijskog narativa o Ukrajini u srpskim medijima, gde nije reč samo o širenju ruske propagande koju mediji uvoze pasivno iz Moskve, već ih domaći akteri (mediji i političke elite) aktivno sami kreiraju, prilagođavaju i fabrikuju jer to odgovara lokalnim političkim interesima.
Kakvi su realni odnosi Beogarda i Kijeva?
Dok se u medijima održavao privid da je Srbija u ratu na strani Rusije, pre svega zbog parlamentarnih i predsednički izbora u Srbiji u aprilu 2022, zvanični Beograd je, posebno u prvim godinama rata, pred međunarodnim organizacijama – Generalnom skupštinom UN-a i Savetom Evrope, kao i u regionalnim inicijativama – uglavnom podržavao Ukrajinu. Radi se svakako o uzajamnoj podršci po pitanju teritorijalne celovitosti. U tim formulacijama krajnji je zaključak da Srbija osuđuje agresiju Rusije na Ukrajinu.
Srbija je od samog početka rata u Ukrajini, u martu 2022, u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija podržala nacrt rezolucije o Ukrajini kojom se osuđuje ruska agresija u toj zemlji. Dokument je usvojen velikom većinom, podržala je 141 država, pet ih je bilo protiv, dok ih je 35 bilo uzdržano. Takvih rezolucija u Generalnoj skupštini UN-a koje je podržala Srbija bilo je pet, s tim da je zvanični Beograd glasao i za suspenziju prava članstva Rusije iz Saveta UN-a za ljudska prava zbog njene invazije na Ukrajinu.
Stav „uzdržanosti“ Srbije uglavnom je praćen promenom narativa Bele kuće prema Ukrajini, povratkom Trampa na mesto predsednika SAD. Krajem februara 2025. godine usvojene su bile dve rezolucije o Ukrajini: jednu su predložile Ukrajina i EU, u kojoj kao i u prethodnim osuđuju rusku agresiju i daju podršku teritorijalnom integritetu Ukrajine. SAD i Izrael su glasali protiv. Srbija je prvo podržala ukrajinsku rezoluciju, ali se kasnije oglasio predsednik Vučić, rekao da je Srbija napravila grešku i korigovan je stav sredinom marta na – „uzdržana“.
Drugu rezoluciju krajem februara 2025. predložile su SAD. U njoj se pozvale na okončanje sukoba između Rusije i Ukrajine, bez korišćenja termina – „ruska garesija”. Srbija je takođe bila uzdržana. Međutim, EU je dodala amandmane u kojima se Rusija naziva „agresorom“, kao i pružanje garancija ukrajinskog integriteta. U krajnjoj varijanti, SAD nisu glasale za svoju rezoluciju.
Politika odmeravanja uticaja rezolucijama zavrašava se poslednjim glasanjem, na četvrtu godišnjicu agersije na Ukrajinu 24. februara 2026. godine, kada je Generalna skupština UN-a usvojila novu ključnu rezoluciju pod nazivom „Podrška trajnom miru u Ukrajini”, gde je Srbija bila uzdržana kao i SAD.
Dok je u rezolucijama o Ukrajini od podrške, ka balansiranju Srbija pratila Vašington, a ne Rusiju, zvanični Beograd je izbegavao ili odbijao rezolucije koje se tiču uvođenja materijalnih kazni, odšteta ili direktnih ekonomskih sankcija Rusiji.
Drugi indikator relativno dobrih međunarodnih odnosa Srbije i Ukrajne su zvanične posete, odnosno politički kontakti, susreti i telefonski razgovori dva predsednika. Prvi susret između Vučića i Zelenskog odigrao se tek godinu i po dana od početka ruske agresije na Ukrajinu i od tada su se oni diretkno sreli ili razgovarali telefonom više od 12 puta. Uglavnom su to bili samiti poput Evropske političke zajednice, samit Ukrajina – Jugoistočna Evropa, Svetski ekonomski forum u Davosu, Samit balkanskih država i Karpatska inicijativa. Prvi susret odigrao se početkom juna 2023. u Moldaviji na marginama Samita Evropske političke zajednice.
O ovim susretima i kontaktima detaljno su izveštavali srpski nezavisni mediji, kao i strani servisi na BHSC jezicima, dok u Srbiji ta tema nije bila u fokusu javnih servisa, medija sa nacionalnom frekvencijom i prorežimskih tabloida.
Da li su Srbija i Rusija „strateški partneri“?
Poseta Volodimira Zelenskog Beogradu 7-8. avgusta 2026. privukla je veliku pažnju svetskih i regionalnih medija. Razlog leži u pitanjima da li su najzad uspostavljeni dobri odnosi Srbije sa Ukrajinom (koji su inače bili korektni) i, što je najvažnije, da li je prisustvo ukrajinskog predsednika znak potiskivanja ruskog uticaja u Srbiji i na Zapadnom Balkanu.
Srbija i Rusija su zvanično „strateški partneri“, što je formalizovano potpisivanjem Deklaracije o strateškom partnerstvu još u maju 2013. godine. Međutim, činjenice govore o tome da je ruski uticaj od početka rata u Ukrajini značajno opao u Srbiji i regionu. Energetska privrženost Beograda ruskom energetskom lobiju i zavisnost od NIS-a i Gasproma počela je da slabi nakon prve godine agresije, traženjem alternativa da bi bila postavljena pod pitanje uvođenjem sankcija od strane SAD NIS-u u oktobru 2025. godine.
Srbija je prvo uvela privremeni moratorijum na održavanje vojnih vežbi sa stranim međunarodnim partnerima još u septembru 2020. godine, dve godine pre početka ruske invazije na Ukrajinu. Tadašnji ministar odbrane Aleksandar Vulin izjavio je da Beograda šest meseci prekida sa svim vojnim vežbama i svim aktivnostima sa partnerima (NATO, EU, Rusija (ODKB), SAD, Kina), jer se „Srbija nalazi pod strašnim i nezasluženim pritiskom EU“.
Srbija je nakon invazije Rusije na Ukrajinu u februaru 2022. još jednom uvela moratorijum na održavanje vojnih vežbi sa stranim partnerima (iako je bilo odstupanja tokom primene moratorijuma).
Beograd ne nabavlja više naoružanje iz Rusije, već sa Zapada i od Kine. Ali ono što najviše pogađa Moskvu je snabdevanje Ukrajine municijom (post)sovjetskog tipa, koju proizvodi srpska namenska industrija i čime Srbija preko trećih zemalja učestvuje u zapadnoj koaliciji naoružavanja Ukrajine.
Pored redovnih jakih tradicionalnih veza između crkava Srbije i Rusije, postoje još i političke i obaveštajne veze. U kontekstu rata u Ukrajini, odnosi između ruske tajne službe (FSB), Bezbednosno-informativne agencije Srbije (BIA), i statusa ruskih državljana u Srbiji imaju nekoliko kontroverznih tačaka, a to su dodela državljanstava moćnim ruskim državljanima pod sankcijama i bliska saradnja srpskih i ruskih službi.
Prošle, 2025. godine, portal KRIK otkriva da je Vlada Srbije, pozivajući se na „nacionalni interes“, dodelila srpsko državljanstvo za više od 200 državljana Rusije. Među njima su osobe povezane sa FSB-om, ljudi čije su poslovne aktivnosti povezane sa ratom u Ukrajini, kao i ruski biznismeni povezani sa kompanijama ili poslovnim interesima koji su pod međunarodnim sankcijama. Evropska komisija je u svojim izveštajima upozorila da ova praksa predstavlja bezbednosni rizik za EU jer tim licima omogućava zloupotrebu bezviznog režima koji Srbija ima sa Unijom.
Saradnja je dodatno ogoljena kada je bivši direktor BIA Aleksandar Vulin početkom 2024. dobio Orden prijateljstva od predsednika Vladimira Putina, kao i odlikovanje FSB-a za izuzetan profesionalizam i doprinos saradnji srpske i ruske službe. Postojale su javno iznete sumnje i navodi da su srpske bezbednosne strukture razmenjivale informacije sa ruskim službama o ruskim opozicionarima i disidentima koji su boravili u Srbiji, ali javno dostupni dokazi ne omogućavaju da se tvrdnja o direktnom predavanju takvih podataka Moskvi predstavi kao utvrđena činjenica.
Dok zvanični odnosi Srbije i Rusije slabe, upravo političke, obaveštajne i personalne veze srpskih zvaničnika sa Moskvom mogle bi da utiču na krizu koja je u Srbiji prisutna poslednje dve godine, od početka studentskih i građanskih protesta. Moskva bi mogla da ima uticaj na tok izbora i bezbednosnu situaciju u Srbiji, ali i u susednim državama preko radikalnih i ekstremističkih grupa.
Srbija, Rusija, revanšizam i revizionizam
Prisustvo Rusije u Srbiji i regionu utiče na to da se u društvu i politici bude i podstiču revanšistička i revizionistička raspoloženja, pre svega u odnosu na poraze u ratovima 90-ih.
Civilni sektor u Srbiji posebno upozorava na trendove revizionizma kod mladih. Predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko tvrdi da je „na delu i revizija čitavog XX veka, što dodatno stvara haos u glavama mladih. Sagledavanje istorije samo iz pozicije žrtve, onemogućava ozbiljan dijalog kako o prošlosti tako i o budućnosti. Osim toga potencira se trauma i neguje težnja za osvetom što u regionu trajno održava tenziju“.
Biserko dodaje da to samo produbljava tenzije u regionu, jer ne postoji, kako kaže, ni minimum spremnosti da se činjenice objektivizuju i da se dođe do zajedničkog razumevanja nedavne prošlosti, posebno brutalnog raspada Jugoslavije.
Hrvatski politikolog Davor Đenero govoreći o nestablinoj situaciji u BiH pred izbore 2026. još alarmantnije upozorava da su „Vučićevi potezi u BiH vrlo opasni, a da ‘srpski svet’ nije imaginaran“. Imajući u vidu konstantu ekspanzije u regionu srpskih nacionalističkih ideja, koje su nakon poraza velikosrpske politike 90-ih, pod uticajem Moskve obnovljene preko „srpskog sveta“. Ideja „srpskog sveta“ i podrška srpskim nacionalnim interesima u regionu Zapadnog Balkana (Srbija, Kosovo, BiH (Republika Srpska), Crna Gora) stvara se po uzoru na „ruski svet“, oba samo deklarativno počivaju na ideji kulturnog, jezičkog i duhovnog povezivanja sunarodnika van granica matične države.
Tačka vrhunca politike revanšizma, negiranja zločina i odgovornosti su reakcije na smrt 27. avgusta 2026. godine haškog osuđenika Ratka Mladića. Zvanična Moskva je povodom smrti Ratka Mladića u saopštenju optužila Međunarodni rezidualni mehanizam u Hagu, što je namera da u medijima dobije status žrtve. Uoči najavljenih vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji, izjave iz redova predstavnika vlasti da će jedan od glavnih osuđenih za genocid biti sahranjen uz elemente državnih i vojnih počasti, govori o revizionizmu koji ne samo da je prepreka EU integracijama, već može da destabilizuje region.
Zaključak
Poseta ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog uzburkala je ustaljenu strukturu medijskih manipulativnih narativa i dvostrukih standarda, koji su u Srbiji i regionu Zapadnog Balkana prisutni godinama, pa i decenijama.
Vlasti u Beogradu ne ističu dobre odnose sa Ukrajinom, kako ne bi izazvali negativne reakcije Moskve. Odnosi između Srbije i Rusije od početka agresije na Ukrajinu nisu na tom nivou na kom su bili ranije, sa trendom opadanja. Rusija ipak zadržava politički uticaj u Srbiji, koji ima potencijal za političku i bezbednosnu destabilizaciju. Destabilizaciju nasilnim delovanjem može izazvati i težnja za nepromenljivošću vlasti Aleksandra Vučića i njegove u osnovi rusofilske Srpske napredne stranke.
U vezi sa tim, vlast u Srbiji pribegava nacionalističkim, revizionističkim i rusofilskim narativima. Može se razumeti, ali ne i prihvatiti tolerisanje od strane Brisela to što vlasti u Srbiji ne uvode sankcije Rusiji. Važnije, EU bi trebala da napusti primenu dvostrukih standarda da se Srbiji, kao kandidatu, toleriše pad parametara stanja demokratije – nepostojanje slobodnih izbora, urušavanje institucija, urušavanje vladavine prava i kontrola nad medijima. Ruski uticaj u Srbiji, dezinformacije i propaganda oslabiće jačanjem demokratskih institucija i slobodnih medija. U protivnom, EU će biti delimično odgovorna za uspostavljanje nedemokratskog režima i za posledice koje iz toga nastanu u Srbiji, što ne vodi do stabilnosti i pomirenja, već do sve većeg produbljivanja krize i ugrožavanja bezbednosti celog regiona Zapadnog Balkana.
Neprincipijelnost i dvostruki standardi Zapada omogućavaju i zvaničnom Beogradu da iste takve dvojne standarde koristi i primenjuje na lokalnom i regionalnom nivou. Srbija bi trebala dosledno da vodi spoljnu politiku, a jedan od načina za to je donošenje Spoljnopolitičke strategije Srbije, kojom bi se jasnije definisao odnos zvaničnog Beograda prema svim složenim i osetljivim spoljnopolitičkim i regionalnim pitanjima. Donošenje Spoljnopolitičke strategije Srbije trebalo bi da bude interes ne samo političkog, već i građanskog društva i medija, što će finalno odrediti i obavezati spoljnopolitički kurs i status Srbije.
S obzirom na to da na javnoj političkoj sceni Srbije više od tri decenije dominira nacionalizam kao ideologija i da je skoro nemoguće očekivati od političkih elita i aktera da pokrenu pitanje obustavljanja revizionizma i revanšizma (kako onog iz Drugog svetskog rata, tako i iz perioda ratova 90-tih godina), civilni sektor Srbije mogao bi da napravi prvi korak i pokrene inicijativu za donošenje zakona o kažnjivosti negiranja presuda koje je doneo Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju.
Iako je Srbija menjala svoj Krivični zakonik (član 387, stav 5) koji kažnjava određene oblike javnog negiranja, odobravanja ili umanjivanja težine genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina, obuhvata zločine utvrđene pravosnažnim presudama sudova u Srbiji ili Međunarodnog krivičnog suda, ali ne navodi izričito presude Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju. To predstavlja značajan nedostatak u zakonskom okviru za suzbijanje negiranja zločina utvrđenih presudama MKSJ-a.
Obrazac za Srbiju bi mogle biti izmene Krivičnog zakona Bosne i Hercegovine iz jula 2021, koje izričito obuhvataju pravosnažne presude MKSJ-a i propisuju sankcije za određene oblike negiranja genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina, kao i za veličanje pravosnažno osuđenih ratnih zločinaca.
