Juče su me ispljuvali Aco i Adnan. Isprva sam bio tužan. Mislio sam da smo prijatelji. Ali prijatelji razgovaraju. Jedan drugome kažu ono što zamjeraju, prije nego što objave tekst u kojem tvrde da radiš za Mandića i pišeš naručene tekstove – iako znaju da ni jedno ni drugo nije tačno.
Piše: Andrej NIKOLAIDIS CdM
Jebi ga, razumijem: družba je družba, a služba je služba.
Mislio sam da ih pitam: jesam li ja ili DPS napravio koaliciju sa Dritanom, protiv koje smo sva trojica bili? Jesam li ja ili DPS ugušio svaki pokušaj protesta zbog Temeljnog ugovora, uz priču „da je to žaba koju moramo progutati“? Jesam li ja ili DPS, nakon avgusta 2020, častio SPC zemljom u Podgorici? Jesam li ja ili DPS rekao da su Mandić i Front poželjni partneri? Jesam li se ja ili DPS nudio triesavgustovcima nakon svakih izbora? Pa zašto onda bacate naše prijateljstvo pod noge, zašto pišete o meni laži, da biste branili ono što ni Leonidas sa vojskom na kokainu ne bi odbranio?
Ali ne pitam. Jer znam zašto. I zato sam bio tužan. Da vam kaže stari Grk: najvrjednije što imamo u životu su iluzije. A iluzije gore ledenim plamenom.
Kaže Andri de Monterlan da nema te duševne boli koju ne bi izliječio dobar ručak. Meni pomaže muzika. A ni ručak mi, očito, nije mrzak. Uglavnom: u petak je izašao novi Mogwai pa sam to slušao, popio 3,4,5,6,7 itakodalje rakija – i prošlo.
Izbjegavam javne svađe sa prijateljima. Pametni ljudi to ne rade. Osim kad moraju. Pametan čovjek ne želi da se svađom naslađuju oni koji dobra ne žele ni tebi ni bivšem ti prijatelju. U takvim svađama obje strane gube, samo je neprijatelj na dobitku.
Kako hoće. Ovo nisam želio, nego mi je nametnuto. Oni su počeli, ne ja. Moja je obaveza da im otpišem. To ću učiniti čuvajući im obraz bolje no oni meni.
Ova je priča počela pokušajem Zorana Piperovića da napiše tekst. Zapravo nije. Počela je mnogo ranije, kada su neki divni i darežljivi ljudi shvatili da ne mogu kontrolisati CDM, pa su pokrenuli kampanju blaćenja kuće i nas koji u njoj radimo. Nastavak priče desio se prije nekoliko dana, kada je na nas izvršen ozbiljan pritisak, koji bi mogao – ili morao – biti shvaćen i kao ozbiljna prijetnja.
Da je Piperović mogao završiti posao, Čirgić i Radoman se ne bi javljali. Ali niko, uključujući tu i svijet flore i faune, ne piše gore od Piperovića. To nisu tekstovi, nego stenogram moždanog udara. Ti tekstovi, koji i nisu tekstovi, nisu hermetični. Oni nemaju skriveni smisao. Oni nemaju smisao. Ako bismo zamislili novinarstvo zombija iz The Walking Dead – tako bi to izgledalo.
Ništa. Tri glave misle bolje od jedne. Uletjeli Čirgić i Radoman. Budući da imaju isti motiv, metu i svrhu, njihove ću tekstove tretirati kao jedan, zajednički – jer to jesu, odnosno jeste. U koautorstvu Čirgića, Radomana i Piperovića vidim nadu za Crnu Goru. Ako uzoriti svetosavac Piperović i orlovi krši crnogorski Čirgić i Radoman mogu zajedno protiv mene i CDM-a, ima nade za izmirenje. Naravno, da bi do izmirenja došlo, nužan je kompromis.
U njihovom zajedničkom tekstu Piperović tvrdi da je biser crnogorske kulturne baštine, „Miroslavljevo jevanđelje“ – srpsko. Ali se Čirgić i Radoman ne bune zbog toga. Niti kritikuju uređivačku politiku patriotskih DPS medija koji su to rascrnogorčenje „Miroslavljevog jevanđelja“ objavili. Nemaju kad od analize uređivačke politike CDM-a. To razumijem, kažem, jer kako je rekao vladika Rade, ili Del Boj, ili neko treći – pomirenja ne biva bez praštanja.
Prikazano praštanje ide daleko, duboko i široko. Čirgić, Radoman i Piperović kritikuju me/nas zbog intervjua sa gradonačelnikom Podgorice – Mujovićem. A zašto ne intervju sa Vranešom i Kovačevićem, pitaju se. Ne: nećemo uraditi intervju sa njima. Ali onaj kod kojega su Čirgić, Radoman i Piperović objavili drugi dio svoga teksta, odradio je intervju sa Šešeljem. Što njima očito ne smeta.
Prvi i drugi dio Čirgićevog, Radomanovog i Piperovićevog teksta samo prividno stoje u kontradikciji. Naime, u prvom dijelu sastava oni tvrde da mrzim Srbe, što nije istina. U drugom tvrde da radim za Mikija, da time radim za Mandića, a time služim velikosrpstvu, što takođe nije istina. Radim, dakle, za one koje mrzim – opet neistina. Gdje vidim razrješenje ove, kažem, prividne kontradikcije? U ljubavi. Trojica autora slažu se u tome da volim pare. Toliko ih navodno volim da radim za one koje navodno mrzim. Vazda sam govorio: na kraju, ljubav pobijedi.
Da se polako rastajemo. Čirgiću, Radomanu i Piperoviću želim još mnogo uspješnih zajedničkih tekstova. DPS-u želim da na temelju ovdje opisanog crnogorsko-srpskog pomirenja čim prije naprave poželjnu koaliciju sa Mandićem. Bivšim prijateljima zahvaljujem na brizi za skromni mi književno-publicistički opus. Za deset dana biće objavljena moja novela o velikosrpskom genocidu nad Bošnjacima u Višegradu. Zove se „Most na Drini“. To je dobra knjiga. I vi to znate. Prevod te knjige na engleski ću vam poslati, za biblioteku FCJK-a.
