Zastrašujući događaj dokumentovan 15. marta, na najvećem skupu u istoriji Srbije, kada je hiljade mirnih demonstranata odjednom, bez naizgled ikakvog opravdanog razloga i posredstvom takozvanog „zvučnog topa“, razdvojeno užasom koji je teško pretočiti u reči – kao da je masu ljudi neko rascepio džinovskom audio oštricom ili nekakvim zlokobnim hukom – postao je dodatni izvor podela u srpskom društvu.
Piše: Bojan BEDNAR Al Jazeera
Vučićeva vrhuška, praktično podsmevajući se panici prestravljenih ljudi od kojih su neki taj huk doživeli bezmalo kao galop četvorice jahača apokalipse, takvu reakciju nazvala je kolektivnom histerijom građana, dok su njegovi politički protivnici optužili vlast da je upotrebila nedozvoljeno sredstvo sile koje, osim što seje paniku, može da izazove i ozbiljne fizičke povrede.
Događaj je dodatnom turobnošću potcrtala činjenica da je neko nekažnjen i neprokazan oslobodio taj jezoviti huk baš u vreme dok su građani u potpunoj tišini, kakvu Beograd ne pamti, odavali počast stradalima u tragediji u Novom Sadu. Neko kao da je računao da će sablasna buka raskomadati te, za mnoge sakralne, trenutke tišine.
Prekinuti tišinu
Rešenost da se prekine tišina može se posmatrati i kao rezultat za kojim je neko tragao u svojevrsnom iščašenom eksperimentu čiji cilj je bio da pokaže kako će zvuk određene frekvencije delovati na masu ljudi koja u potpunom miru ćuti i stoji, ne očekujući da će se bilo šta slično dogoditi. Taj eksperiment je onome ko ga je napravio dao mnogobrojne rezultate po pitanju i fizičkog i psihološkog odgovora onih nad kojima je opit izveden. Ljudi koji su izloženi uticaju „zvučnog topa“ prijavljivali su fizičke povrede, a panika koju je izazvao zvučni udar rezultirala je mnogobrojnim slučajevima psihičke nelagode i uznemirenosti.
S obzirom na gotovo laboratorijski savršene preduslove u kojima je eksperiment „zvučnim topom“ izveden (nesvesnost ljudi da će im se nešto dogoditi, savršena tišina i ravna, duga, pravolinijska beogradska ulica oivičena zgradama što donekle podseća na vazdušni tunel za ispitivanje aerodinamike), može se reći da je sve podsećalo na one događaje u ratovima kada jedna vojska, u želji da ispita novo oružje, izabere dotada nedirnuti neprijateljski grad i „tretira“ ga tim oružjem, posmatrajući kakve će razorne efekte proizvesti. U psihološkom smislu, eksperiment „zvučnim topom“ podsetio je na lenjo letnje popodne obesnog dečačića kojem je toliko dosadno da odluči da se zabavi tako što će gomilu mrava koje je pronašao u svom dvorištu zasuti „pucnjima“ vodenog pištolja i onda sa sladostrašću gledati kako se „beznačajni“ insekti koprcaju u tečnosti.
Problem je, međutim, što niti su ljudi koji se mirno odupiru Vučićevom sistemu vladanja i njegovom svetonazoru – insekti, niti je on – dečačić, iako mu se obesnost ne može osporavati, a ni od sladostrasti ne beži. Kao što je potpuno jasno da se u Srbiji ni manje zastrašujuće stvari ne mogu izvesti bez Vučićevog znanja, pa čak ni bez njegovog blagoslova, tako se ne može osporiti ni to da je eksperiment „zvučnim topom“ samo jedan u nizu, možda vrh ledenog brega Vučićeve neutažive potrebe da kinji i podsmeva se onima koje smatra manje vrednima od sebe, a to su u Srbiji – svi.
‘Neizbježno’ nasilje ipak izbjegnuto
Da se protivnicima vlasti nešto zlokobno sprema tog 15. marta, moglo se naslutiti već u Vučićevoj izjavi da će tog dana nasilje biti „neizbežno“. Uverenje da će se nešto loše dogoditi učvrstila je i Vučićeva izjava, samo dan pre protesta na kome je upotrebljen „zvučni top“, da mu je žao što je prethodno abolirao 12 ljudi protiv kojih su bili pokrenuti postupci zbog navodnog nasilja koje su počinili na studentskim protestima. Vučić je tu aboliciju ocenio kao svoju „najveću grešku od kada je predsednik“.
Ljude koje je abolirao, a zbog čega se „gorko pokajao“, Vučić je nazvao „ogoljenim kriminalcima“ koji se „hvale svojim zločinima i nedelima“. Nakon takvih etiketiranja bilo je samo pitanje šta će vlast uraditi ne bi li minimizovala značaj i ukaljala sjaj najvećeg protesta u istoriji Srbije, za koji je znala da će ostati miran, ako se budu pitali samo studenti i politički protivnici vrhuške.
Studenti, koji su organizovali protest, ali i redarska služba koja je besprekorno usmeravala učesnike, shvatili su nameru vlasti da izazove incidente, pa su nakon nekoliko čarki koje su izazvali ljudi sa crnim kapuljačama i maskama preko lica i upotrebe „zvučnog topa“ objavili kraj protesta, nakon čega su se povukli i ostali građani. Na taj način, odgovornom i mudrom odlukom studenata, sprečeni su sasvim izgledni sukobi koje je Vučić i najavio u izjavi o „neizbežnom nasilju“.
Potpuno odsustvo empatije i neizbježni cinizam
Međutim, to za vlast nije bio signal da stane sa provokacijama i ponižavanjima građana, a sve u skladu sa dotadašnjim ponašanjem Aleksandra Vučića, koji kao da ne ume da se zaustavi kada počne da mrcvari i tlači ljude koje, kao pomenuti bezdušni dečačić, i ne smatra ljudima nego insektima.
Primera takvog njegovog ponašanja je mnogo. U svojoj neotesanosti je tako nedavno, u direktnom televizijskom prenosu, ismevao penzionera sa invaliditetom, koji je bez ruke ostao na radnom mestu. Vučić je pobesneo jer se taj čovek usudio da oceni da povećanje penzije – kojim se predsednik Srbije inače redovno hvali kao da iz svog džepa daje ljudima ono što su svojim radom zaslužili – u njegovom slučaju i ne znači toliko mnogo, jer mu je penzija povećana za oko 900 dinara, što je manje od osam evra. Uz frenetičnu podršku svojih fanova, Vučić je pred stotinama hiljada televizijskih gledalaca cinično zaključio da je penzioner nezahvalan, jer su tih 900 dinara povećanje „od čak 11 odsto što niko nikada nije dao penzionerima“.
Potpuno odsustvo empatije, uz neizbežni cinizam, Vučić je pokazao i kada je oca radnika koji je poginuo u eksploziji u fabrici municije pokušao da uteši rečima da njegov sin „nije radio na manekenskoj pisti, nego u fabrici oružja“. Time je Vučić poslao poruku da je valjda normalno da s vremena na vreme strada poneki radnik i da, kada se to desi, odgovornost nikako ne može da bude na državi i vlastima. Da bi to i naglasila, vlast je na suđenje rukovodiocima fabrike oružja organizovano slala ljude koji su zviždali ocu poginulog radnika, optužujući ga da radi protiv države i fabrike.
Matrica ponižavanja i ismijavanja
Tu matricu ponižavanja i ismevanja zdravog razuma Vučićeva vlast je zadržala i u slučaju udara „zvučnog topa“, pokušavajući da drsko negira da je neko u građane Srbije, tokom mirnog protesta, uperio zakonom zabranjeno oružje. Iako je u direktnom prenosu na jednoj od televizija pod Vučićevom kontrolom upotrebu „zvučnog topa“, uz nedvosmisleno pominjanje tog termina, muzikom i pevanjem proslavio čitav redakcijski kolegijum te televizije zajedno sa poslanikom vladajuće partije Vladimirom Đukanovićem, vlast je najpre tvrdila da se zapravo ništa nije desilo. Vlast je zapravo insistirala na tome da su se građani na ulici panično sklanjali u stranu kao da na njih naleće nekakva nevidljiva sila – zbog „kolektivne histerije“, uveravajući hiljade ljudi da su umislili sve što su čuli i osetili.
Ministar zdravlja Zlatibor Lončar na državnoj televiziji je čak ocenio da se pacijenti sa tegobama koje je izazvao „zvučni top“ javljaju medicinskim ustanovama ne zbog toga što zaista imaju problema, nego zbog toga što im je to „neko naredio“. Policija je tvrdila da ne poseduje „zvučne topove“, javila se i vojska – sa istom tvrdnjom, a šef Bezbednosno-informativne agencije Vladimir Orlić naglasio je da na protestu 15. marta „niko i nigde“ nije primetio nikakav „zvučni top“.
Međutim, ministar policije Ivica Dačić je potom priznao da srpska policija ipak poseduje uređaje LRAD, poznate i kao „zvučni topovi“, ali da su „u magacinu, neraspakovani“. Opozicija je onda iznela zapanjujuć podatak: da policija ima ne jedan, nego 16 LRAD uređaja – sedam tipa 450 XL i devet tipa 100. Konačno, pojavile su se i fotografije i snimci od 15. marta, na kojima se vidi LRAD instaliran na džipu Žandarmerije kod Skupštine Srbije.
Otrežnjujući efekat tih saznanja počeo je nezaustavljivo da se širi među građanima Srbije. Oni su počeli da shvataju da ono za šta neki od njih prvenstveno optužuju Vučića, kao što su korupcija ili „izdaja“ Kosova, ipak nisu najveći problemi njegove vladavine. Referišući se na njegovu neodvojivu, vrlo prisnu vezu sa vladavinom Slobodana Miloševića, mnogi su počeli da se pitaju šta li je sve tek ta vrhuška – čiji je Vučić bio integralni deo – činila drugim ljudima i narodima u regionu, kada je on spreman da potpuno bezobzirno, šireći strah i paniku, podlom bukom slama dostojanstvenu tišinu mirnog protesta svojih sunarodnika, svog naroda. Pitanje koje neizostavno sledi i koje izaziva strepnju jeste – šta je Vučić još spreman da učini svom narodu.
BOJAN BEDNAR: Književnik u pokušaju Vučić sprema ‘udžbenik’ za potencijalne diktatore
