Prošla je godina od početka brutalnog konflikta koji je uzdrmao Evropu na način koji menja čitav svet, a približavanjem prolećnih ofanziva rat bi mogao da uđe u kritičnu fazu koja će odlučiti da li će Ukrajina povratiti okupirane teritorije ili će Rusija sačuvati zemlje koje je već anektirala.
Piše: Boško Jakšić Oslobođenje
Pre 24. februara 2022. Vladimir Putin je nedeljama optuživao Amerikance da šire lažne glasine o pripremama invazije. Onda je samog sebe demantovao krenuvši u agresiju čiji su ciljevi bili visoko postavljeni, ali se ubrzo pokazalo da ambicije nisu bile usklađene sa realnošću.
“ŠOKANTNI USPJESI”
Ništa od “denacifikacije” ukrajinske vlasti Volodimira Zelenskog koji danas sebe predstavlja kao branitelja slobodne Evrope. Ništa od ulaska tenkovskih kolona koje su se uputile u Kijev. Ništa od očekivanja da će Ukrajinci rusku braću dočekati cvećem. Ništa od munjevitog slamanja otpora koji mora da je iznenadio stratege u Kremlju. Ništa od velike lekcije Zapadu.
To što je u startu priznao nezavisnost marionetskih proruskih vlasti u Lugansku i Donjecku i kasnije anektirao i u ustav Ruske Federacije upisao četiri ukrajinske oblasti, potvrdilo je agresivni karakter rata i spremnost na kršenje međunarodnog prava.
Svet je potvrdio sklonost da se suočen sa agresijom ujedini. Rat je uticao da Švajcarska napusti neutralnost, a da Švedska i Finska zatraže članstvo u NATO-u.
Putin je uspeo da izgubi tržišta nafte i gasa koja Kina ili Indija ne mogu da nadoknade jer nemaju tehnologiju za izvoz koja je Rusiji neophodna. Protiv sebe je dobio koaliciju čiji je kombinovani BDP 20 puta veći od ruskog.
Uspešna ukrajinska kontraofanziva s jeseni 2022. razbuktala je u Kijevu nade da će okupirane i anektirane teritorije biti povraćene, dok su neki na Zapadu prerano počeli da sanjaju o promeni režima u Kremlju. Šanse da se povrati Krim su gotovo nepostojeće.
Ruska armija je od tada popravila svoje performanse. Promenjeni su komandanti, poboljšane taktika ratovanja i disciplina. Intenzivirani su raketni i napadi dronovima na gradove, a napadima na energetsku infrastrukturu Ukrajini je naneta velika šteta, dok su milioni ljudi usred zime ostavljeni bez grejanja, struje, često i vode.
Poslednje nedelje su najkrvavije od početka rata. Pitanje je da li će najava isporuka borbenih sredstava Ukrajini – raketa dužeg dometa, tenkova i oklopnih vozila – stići na vreme da bi zaustavila veliku rusku prolećnu ofanzivu. Zapadni vojni eksperti upozoravaju da treba očekivati ruske “šokantne uspehe”.
Da li je pojačani napor ruskih trupa da zauzmu grad Bahmut znak da je ofanziva već počela i da Putin hoće neku pobedu posle višemesečnih neuspeha, kao što nagoveštava generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg? Amerikanci veruju da Ukrajini ne odgovara da se bori na svakom mestu na koje Rusi upute svoje snage. Savetuju Zelenskog da se više okrene oslobađanju okupirane zemlje, a manje odbrani Bahmuta čiji pad ne bi bio od prevelike strateške važnosti.
Kakvu strategiju odabrati? Ukrajinsko vojno liderstvo i politički vrhovi uzdrmani su posle otkrića afere korupcije u Ministarstvu odbrane koja je stajala položaja ministra. Smenio je šefa obaveštajne službe SBU, a potom i komandanta zajedničkih snaga koje su bore u Donbasu.
Zelenski uverava da je Kijev sigurno mesto za milijarde dolara zapadne pomoći i prevashodno ga zanima oružje. U Londonu i Parizu je nedavno prosto vapio za novim isporukama teškog naoružanja. Što više, što pre.
Sukob na istoku Evrope doveo je do globalne energetske krize, poremetio lance snabdevanja i ozbiljno ugrozio prehrambenu sigurnost sveta koji je opasno polarizovan. Zapad zahteva jasno političko i moralno svrstavanje protiv istočnog grabljivca. Rusija za “neprijatelje” proglašava sve koji je kritikuju, a najuticajniji kremaljski propagandista poziva Kinu, Severnu Koreju i Iran da se pridruže ruskoj armiji u borbi protiv zajedničkog arhineprijatelja: Sjedinjenih Država.
Posle 12 meseci, armije dve države i dalje se konvencionalno tuku po raznim frontovima, uz promenljivu sreću. Rusi i dalje imaju prednost da se borbe vode na tuđoj teritoriji.
PRAVEDAN TRIJUMF
Rat u kome izgleda ne sme da bude pobednika je na obe strane rasplamsao patriotska osećanja, odneo više od po 100.000 života, razorio ukrajinsku ekonomiju, infrastrukturu i mnoge gradove, u izbeglištvo poslao milione Ukrajinaca i stotine hiljada Rusa.
Nuklearna eskalacija je malo verovatna, ali nije otklonjena. Hladno rezonovanje i pažljive kalkulacije su od starta bili potisnuti onemogućavajući razgovor o nekoj vrsti kompromisa bez obzira na to što ni Ukrajina ni Rusija nemaju jasan put ka pobedi.
Ruski lideri su uvereni da rat mora da se dobije jer, tvrde, Zapad egzistencijalno preti opstanku zemlje, njenog naroda i vere, ali Rusija će nesumnjivo biti slabija kako god se rat završio.
Kijev takođe veruje u pravedan trijumf, ali podrška Zapada, koju je predsednik Joe Biden uoči godišnjice potvrdio posetom Kijevu i govorom u Warsawi, ne znači pobedu Ukrajine. Čini se da se tamo, na Zapadu, i ne pitaju da li produžavanjem rata samo odmažu već dovoljno napaćenom ukrajinskom narodu. Putin se mnogo ne obazire na broj žrtava. Najveći broj novoregrutovanih stiže iz udaljenih oblasti Rusije, a ne iz Moskve ili Sankt Peterburga, gde bi talas isporuka tela u vrećama mogao da ima neželjene efekte.
Posle godinu, šanse za primirje su slabašne, za mirovni sporazum još udaljenije.
