Nakon što je od strane Višeg državnog tužilaštva podnijeta prijava protiv Bobana Batrićevića jer piše o istorijskim činjenicama zloupotreba crkve, oglasili su se mnogi. Neki dobronamjerno, neki radi sticanja političkih poena, neki da uz osudu progona kritikuju Batrićevićev stil pisanja, neki da napomenu slučaj kad se optužnica digla i zbog nazivanja Veljovića „ljudskom prdnjavom“, a neki da pokušaju da citiraju Voltera i ispadnu prepametni…
Piše: Dušan PAJOVIĆ CdM
“Ja se ne slažem niti s jednom riječi koju si izgovorio, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da ih izgovoriš.” je bio jedan od najčešćih postova na društvenim mrežama nakon prijave protiv Bobana. Pa da priupitam, sa čime to imaju da se ne slažu? Sa istorijskim podacima? Sa presudom suda u Parizu da je SPC učestovala u etničkom čišćenju i genocidu? Okej ako je tako. Pretpostavljam da je to njihovo građanističko iznadsituaško pravo, definisano Facebook pravilima influensera koji sebe nazivaju aktivistima.
Ili je pak u pitanju to što ne žele da se zamjere svojoj grupici salonskih pseudointelektualaca i prikrivenih svetosavskih vojnika, jer tako ostaju na strani „neutralnosti“?
Vjerovatno isto tako brane i svetosavce koji uzvikuju „Nož, žica, Podgorica“, jer je to to – „osuđujemo obije strane podjednako, ali eto red je da stanemo u zaštitu makar te slobode govora, trend je.“ Kvazifilozofiranjem do iznadsituašenja kao slogan intelektualne elite okupljene oko likea i sharea. Šatro osuda napadača, ali se tu provuče kritika žrtve. To vam je ono čuveno “ali…”.
Vrijedi napomenuti da npr. tu precitiranu rečenicu sam Volter nije nikada ni rekao ni napisao, već njegova biografkinja. Ali u preCrnoj Gori ljudi preskoče tih tri koraka prije nego dođu do javnog prostora. Ti koraci su „čitati, čitati i samo čitati“, kako “reče” drug Lenjin. Tačnije citat se pripisuje Lenjinu, ali nije ga izgleda napisao ni on, ni njegov biograf. Takav je internet, ko zna koje se sve izreke self help gurua pripisuju slavnim ličnostima; a mimovi baš i nisu neka prečica za edukaciju, iz očitih razloga. I ne zanima mene što oni nisu čitali Lenjina ili Voltera, nego što poziraju kao intelektualna elita koja je uvijek „iznad“, koja je uvijek uzvišena i ne pripada nijednoj strani. Čak ni kada su jedna strana antifašisti, a druga fašisti. Fino je pričat o Drugom svjetskom ratu i kačit zastave Jugoslavije, samo bi valjalo da se osudi i današnji fašizam i odrede strane.
Kroz tzv. neutralnost i medijatorsku ulogu se klerofašistički diskurs normalizuje i standardizuje kao mainstream, što doprinosi tome da je skroz okej da se nađete neđe na pola. Pa vi viđite što je na pola puta od npr. genocida i možete li sa tim pregovarat.
A što se tiče spominjanja Veljovića i te uistinu idiotske prijave, ponovo ne kapiram u čemu je poenta. Je li Boban možda Veljovićev alterego, kao doktor Džekil i mister Hajd? Je li Batrićević Slim Šejdi Veljovićevog Eminema? Je li śedio u njegovom kabinetu? Koliko ja znam, nije u pitanju ništa od toga. Oćete li se onda spuštit sa planine Whateveresta? Red je više… Jer ne znam kad će drugo doć do prelomne tačke. Da li bi stavili nogu pred zalupljenim vratima pri progonu homoseksualaca ili spaljivanju jeretika na trg, ili vas ni to ne bi maklo iz udobne fotelje nepripadanja?
S druge strane, kad je u pitanju stil pisanja, ne znam, ali znam da mi Bobanovo pisanje prija… Nemam te književne alatke da kažem zašto i kako, nisam pisac pa ne mogu da procijenim. Samo sam aktivista kome se dogodilo pisanje. Možda je i ovaj tekst estetski grdan, ali to mi nije bitno. Jer bi me bilo sramota da ga ne napišem. Zato treba da vratimo sramotu u javni prostor. Od kad smo je makli svaka osoba misli da je baš njegova/njena isprazna frazetina prebitna ako se lijepo upakuje i da njome održava privid „objektivnosti“.
Za kraj, možda nije Volter, ali jeste Gramši, pa da ponovim:
Vjerujem da živjeti znači izabrati stranu. Ravnodušnost i apatija su parazitizam i izopačenost, a ne život. Zato mrzim ravnodušne.
A četnici su mi banja, respect za njih! Sa njima makar znamo na što smo.
