U poslednjoj deceniji dvadesetog veka, 31. maja 1992. godine, u Prijedoru Bošnjaci i Hrvati morali su da nose bele trake oko ruke, a svoje kuće da obeležavaju belim čaršafima i zastavama. U evropskoj istoriji već smo jednom videli takvu politiku obeležavanja ljudi kada su Jevreji tokom Drugog svetskog rata bili prisiljeni da nose žute trake i Davidovu zvezdu kako bi bili javno označeni, izdvojeni i poniženi pre nego što će postati mete sistemskog progona i uništenja.
Piše: Fahrudin KLADNIČANIN Tačno
Danas gotovo svi znaju za žute trake i one su postale univerzalni simbol nacističkog zločina, simbol trenutka kada je država odlučila da jedne ljude više ne posmatra kao ravnopravne građane, nego kao opasnost koju treba izolovati i ukloniti. Ali koliko ljudi danas u Srbiji zna šta su bile bele trake? Koliko mladih zna da je samo pola veka nakon poraza nacizma u Evropi ponovo sprovedena politika javnog obeležavanja ljudi prema njihovoj etničkoj pripadnosti? Koliko udžbenika, televizijskih emisija govori o tome da su u Prijedoru 1992. godine ljudi morali biti označeni samo zato što su imali „pogrešno“ ime, veru ili identitet?
Društvo koje zaboravlja kako počinje diskriminacija vrlo lako zaboravi i kako počinje nasilje, a nasilje nikada ne dolazi odjednom. Kao što se ni rat ne događa iznenada, jer rat nije vremenska nepogoda niti prirodna katastrofa koja se jednostavno pojavi bez uzroka i odgovornosti. Rat se godinama politički proizvodi kroz propagandu, proizvodnju straha, govor mržnje, podele među ljudima i sistematsku dehumanizaciju onih koji se proglašavaju „drugima“.
I zato je važno da se danas iskreno zapitamo koliko je onih koji se pozivaju na mir, antiratni aktivizam, suživot i evropske vrednosti zaista bilo, na primer, u Prijedoru. Koliko njih je posetilo Omarsku, Trnopolje ili Keraterm? Koliko ih je stalo pred mesta na kojima su ljudi ponižavani, zatvarani i ubijani samo zbog svog imena i identiteta?
Jer živimo u društvu u kojem će mnogi pre otići u Aušvic, govoriti o Treblinki, citirati lekcije iz nacističke istorije i sa punim pravom osuđivati zločine nacizma nego što će imati snage da se osvrnu na ratne strahote koje su se pre samo trideset godina dogodile u našem neposrednom okruženju. Kao da su Aušvic i Omarska dva nepovezana sveta. Kao da između Treblinke i Trnopolja postoji civilizacijska i moralna provalija. A suštinski ne postoji razlika u obrascu koji proizvodi zločin. Jer logika je uvek ista: najpre dolazi propaganda, zatim proizvodnja straha i mržnje, potom dehumanizacija ljudi, njihovo obeležavanje, izolacija, logori – i na kraju smrt.
Zato je opasno kada Holokaust posmatramo kao nešto daleko, završeno i istorijski „tuđe“, a odbijamo da prepoznamo iste mehanizme nasilja u ratovima koji su se dogodili pred našim očima. Jer smisao sećanja na Aušvic nije samo da pamtimo prošlost, nego i da prepoznamo trenutak kada društvo ponovo počinje da deli ljude na „naše“ i „njihove“, na poželjne i nepoželjne, na one čiji život vredi manje. Upravo zato Omarska, Trnopolje i Keraterm nisu samo lokalna mesta stradanja, nego i opomena da Evropa ni posle Drugog svetskog rata nije zauvek pobedila fašističku logiku dehumanizacije.
Zato mir nije parola koju izgovaramo na konferencijama i na fejsbuk statusima i mrežama, niti antiratni aktivizam može biti deklarativna poza iza koje se krije ćutanje o „neprijatnim“ temama iz sopstvenog društva. Pravi antiratni aktivizam podrazumeva spremnost da odemo na mesta zločina, da pogledamo istini u oči i da priznamo da se zlo ne događa samo negde daleko, u udžbenicima istorije i crno-belim fotografijama Drugog svetskog rata, već i ovde, među nama, u generaciji naših roditelja i savremenika.
Ako smo u stanju da jasno prepoznamo zlo nacizma iz četrdesetih godina prošlog veka, da govorimo o Aušvicu, Treblinki i najmračnijim poglavljima evropske istorije a da istovremeno okrećemo glavu od Omarske, Trnopolja i Keraterma, onda problem više nije u neznanju. Problem je u društvenoj i političkoj odluci da se o nekim zločinima ćuti zato što su „preblizu“, zato što ruše nacionalne mitove i zahtevaju suočavanje sa istinom koju mnogi ne žele da vide.
FAHRUDIN KLADNIČANIN: Druga Srbija više ne postoji: Ko su danas „drugosrbijanci“?
