Postoji jedna poduža scena u prvoj epizodi TV serije “Porodica”, koja (nehotično) otrkiva nešto čega nema, nešto što ni inače nije vidljivo, ali čije odsustvo uzrokuje basnoslovne probleme.
Piše: Svetislav BASARA CdM
Scena izgleda ovako: Milošević je zabarikadiran u rezideniciji u Užičkoj, oko njega se vrzma dvadesetak-danas bi se reklo “lojalista” – polupijanih diehardsa spremnih ko zapete puške da “predsednika” odbrane po svaku cenu. Ispred rezidencije je protestni skup nekih četristotinak pristalica, uglavnom starijih lica i slučajnih prolaznika, u dvorištu rezidencije (koja je vojni objekat) parkirana su vojna oklopna vozila, ulaz u rezidenciju obezbeđuje policija, pred kapiju rezidencije dolazi sudija Goran Čavlina – to u TV seriji, u stvarnosti je bio neko drugi – u nameri da Miloševiću uruči nalog za hapšenje po optužbi za – obratite pažnju – “finansijske malverzacije i zloupotrebu službenog položaja”, konkreno: “proneveru državnih fondova i omogućavanje nelegalnog sticanja stambenih objekata i privilegija njegovih bliskih saradnika”.
Pred sudiju se ispreči namrgođeni komandir policijskog obezbeđenja, koji motorolom poziva rezidenciju, objašnjava o čemu se radi, iz rezidencije ubrzo stiže odgovor – “predsednik odbija da primi nalog” – komandir TV Čavlini prenosi poruku i kaže strogim tonom: “Odbij”.
Svi su dakle tu – i Milošević i oni koji ga brane i oni koji bi da ga hapse – ono što se ne vidi, ono čega nema, čega nikad nije bilo – čega teško da će ikad biti a to je – država. Jer da države ima, da su institucije autoriteti i da funkcionišu, sudija bi naredio komandiru obezbeđenja da se skloni, uručio nalog Miloševiću, Milošević bi bio uhapšen – ako lojalisti pruže otpor i uz primenu odgovarajuće sile – i sproveden tamo gde je na kraju sproveden, ali samo zahvaljujući tome što je odluka da bude uhapšen ili sproveden doneta izvan Srbije.
Interesantan detalj, jedan od mnoštva dokaza nemoći nedovršene, sad-me-vidiš-sad-me-ne-vidiš-sad-postojim-sad-ne-postojim države Srbije. Kad je marta 2011. tužilac za organizovani kriminal skupio hrabrost i uputio zvaničan poziv Vojislavu Koštunici da svedoči u pretkrivičnom postupku o političkoj pozadini ubistva premijera Zorana Đinđića, Koštunica je sa indignacijom odbio da se pozivu odazove.
Ako u Srbiji napravite sitan, saobraćajni prekršaj, pa se iz ovog ili onog razloga ne pojavite pred Sudom za prekršaje, neće proći dva dana, na vašim će se vratima pojaviti policijska patrola koja će vas stražarno sprovesti pred prekršajni sud, koji je, otprilike najviša instanca do koje srbijanska policija postupa na zakonom propisani način.
Neodazivanje (u to vreme uveliko privatnog) fizičkog lica, Koštunice, na zvanični poziv da u svojstvu građanina iznese saznjanja o bliskim kontaktima njegovih najbližih saradnika sa organizatorima i izvršiocima ubistva Zorana Đinđića, nije rezultiralo policijskim privođenjem – kako je propisano zakonom – nego moralnom panikom združene, beogradske čaršije – kako njene građanske, tako i svetosavske mahale – i sveopštim zgražavanjem nad nečuvenom drskošću upućivanja poziva za svedočenje pred tužiocem takvom jednom legalisti i moralnoj gromadi.
Za razliku od Miloševićevog slučaja, pokušaja policijskog privođenja Koštunice nije bilo, pa Koštunicu njegovi “legalisti”, nisu morali braniti telima i oružjem, bilo je dovoljno da na inicijativu privatnih građana – Dobrice Ćosića, Matije Bećkovića i Koste Čavoškošg – pokrenu peticiju, kojom potpisnici, tzv. “patriotski intelektualci” – među kojima ima sadašnjih ljutih protivnika Vučićevog bezakonja – “pozivaju odgovorne državne vlasti da prekinu nerazumnu kampanju protiv Vojislava Koštunice i da kriminalce traže i nađu među pravim kriminalcima”.
Za razliku od Koštunice, državni organi su se uredno odazvali pozivu patriotskih intelektualaca, nemoćna država Srbija je ustuknula pred zahtevima stotinak nemoćnih starkelja, poluinteligenata i prdonja.
Sličnu sudbinu podelilo je i nekoliko (pravnici kažu vrlo utemeljenih) krivičnih prijava koje je advokat Srđa Popović podnosio protiv Koštunice na okolnosti “oružane pobune Jedinice za specijalne operacije (JSO) u novembru 2001”, koju je Koštunica, tada na funkciji predsednika SRJ, po ustavu bio obavezan da uguši, a koju je on umesto da je uguši, otvoreno podržao.
Sve te krivične prijave su zaturane, zastarevane odbacivane i na kraju zaboravljene.
Osim edukativne – da nekom ponovo ne padne na pamet da pokuša nešto slično – Đinđićevo ubistvo je imalo i praktičnu dimenziju: očuvanje/ovekovečenja prepolitičkog poretka tribalne običajnosti i bezakonja koje se tradicionalno sprovodi preko simulakruma institucija nedovršene države koja dvesta godina ne uspeva (niti pokušava) da se konstituiše u punom kapacitetu, nego fukncioniše po potrebi, “za protivnike nekad kao partijska organizcija nekad kao porodični posao, nekad kao kartel ljotićevskih i klerikalnih interesnih zajednica.
U Srbiji nikad nije bilo, nema i teško da će je ikada biti ustavne državne moći, uvek je to nečija “podržavljena” samovolja koja simulakrume institucija zloupotrebljava kao sredstvo projektovanja lične moći i neograničenih mogućnosti za “pronevere državnih fondova i omogućavanje nelegalnog sticanja stambenih objekata”.
Valja napomenuti da je država Srbija namerno nedovršena, jer su je nacionalističke elite smatrale nekompletnom, privremenom etapom na putu “zaokruživanja životnog prostora” i stvaranja Velike Srbije, na kome se postojeća Srbija izgubila.
