Sledećeg ponedeljka u ovo vreme uveliko će biti poznati rezultati republičkih izbora u Srbiji na kojima će – koji god od dvaju favorita da pobedi, a pobediti mogu samo Vučićeva ili studentska lista – po ko zna koji put biti izabrano isto.
Piše: Svetislav BASARA CdM
Ciklična istorija će se po ko zna koji put ponoviti. Od prvih višestranačkih naovamo, uvek je izabirano isto. Isto je – iako je naoko (i privremeno) izgledalo različito – bilo izabrano i na predsedničkim izborima iz septembra 2000, koje je Milošević izgubio, rezultate kojih nije priznao, što je poslužilo kao “okidač” za Peti oktobar, pseudomorfološki prevrat koji se – kako se naknadno otkrilo – odigrao off the record, dva dana ranije, 3. i 4. oktobra, dogovorom o nenapadanju između Miloševićevih bezbednjaka i Zorana Đinđića.
Sam peti oktobar bio je puka masovna scena, palanačka repriza juriša na Zimski dvorac, bulevarska predstava za domaću i stranu javnost, narodni odisaj sa pevanjem, pucanjem, pljačkom, formiranjem kriznih štabova i desantima na institucije za koje se znalo da raspolažu značajnim količinama keša.
Rešen da temeljno promeni stanje političkih stvari u Srbiji, Zoran Đinđić je svesno pristao da isprva ništa ne bude promenjeno. Bez oklevanja se – a verovatno je to bila njegova inicijativa – iz pragmatičnih razloga saglasio da predsednički kandidat DOS-a bude Vojislav Koštunica, kabinetski političar, “spavač”, koji je u stvarima “nacionalnog pitanja” tj. velikosrpskog projekta – bio (i ostao) radikalniji od Miloševića, iako neuporedivo tiši, neodlučniji, tromiji i neoperativniji. (Naći će Koštunica – ili će pre biti da će oni naći njega – odlučne Ii operativne kad za to kucne čas).
Đinđića je sve to navelo na pomisao da će aktivan i vredan, kakav je bio, brzo marginalizovati tromog i neaktivnog Koštunicu. Što bi bio i učinio; što je do izvesne mere i učinio. Nije Đinđić lose procenio i potcenio Koštunicu i njegove svetosavske mudžahedine – lako je njih proceniti, nemoguće ih je dovoljno potceniti – potcenio je vekovnu inerciju u anomiju ogrezle srpske populacije, koja se – svejedno da li je radikalska ili građanska snažno odupire suštinskim promenama.
Ponovo sam se upustio u rasplitanje petooktobarskih mrtvouzica zato što je napeta predizborna atmosfera u Srbiji u ponečemu slična, u mnogo čemu različita od atmosfere uoči septembarskih predsedničkih izbora 2000. Kao i Milošević pre 36 godina, Vućić se u poslednje dve godine nalazi na silaznoj putanji, na kojoj se nije našao zbog efikasnih delovanja opozicije – koja mu je neartikulisanošću i bezidejnošću bitno produžila period poluraspada – nego po sili prirodnih zakona saglasno kojima sve pojave imaju nastanak, uspon, opadanje i propast.
Glavna sličnost je to što se izbori održavaju u oktobru – što u cikličnom poimanju istorije koje generiše uverenje da se značajni događaji ponavljaju na isti datum u koji su se prethodno dogodili – podgreva nade da će Vučić izgubiti po sili magijske numerologije.
Ne bih se ja kladio da će izgubiti. Pre bih se kladio u suprotno. Očiglednost činjenice (očigledne i Vučiću ) da je Vučićev režim na silaznoj putanji izaziva plimu ushićenosti u redovima “pobunjenih građana”, kojima izmiče pažnji – ako su ikada obraćali pažnju – da se na istoj toj sunovratnoj putanji nalazi čitavo srpsko društvo, da se Vučić svojevremeno našao na uzlaznoj putanji upravo zahvaljujući društvenom sunovratu i bankrotu svih vrednosti – sa izuzetkom “srpskih” – kao neminovnoj posledici Koštuničinog i očuvanja “državnog kontiuniteta” sa Garašanin-Moljević-Ćosić-Miloševićevom hajdučkodržavnom ideologijom krvi i tla čija su jedina moguća ishodišta destrukcija i autodestrukcija.
Slično misli i Aleksandar Molnar, za koga se nipošto ne može reći da je naklonjen Vućiću, “Aleksandar Vučić”, piše Molnar, “nikada ne bi došao na vlast da razaranje države, koje je započeo Slobodan Milošević, nisu nastavili Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica i Boris Tadić, stvarajući onu institucionalnu močvaru u kojoj više nije bilo mesta ni za njih same”.
Ja bih dodao: ni za koga, osim za Vučića kao sistem administratora poodmaklog procesa društvenog raspadanja. A otkuda Đinđić u tom društvu, to je stvar za raspravu sa Molnarom, koja uopšte ne umanjuje tačnost citiranog uvida.
Polje političkih mogućnosti koje je, ma koliko bilo skučeno, dvehiljadite godine ipak bilo otvoreno, sada je (u stvari je već odavno) hermetički zatvoreno. Ako ne uračunamo marginalne pokrete i stranke bez uticaja na biračko telo, niko u političkoj Srbiji i ne pomišlja na bilo koju politiku drugačiju od “zavetne”, pseudomitološko-nacionalističke koja decenijama pustoši Srbiju i region.
Smisao parlamentarnih izbora je razrešenje društvenih kriza. Nastupajući izbori u Srbiji – na kojima će verovatno oba favorita proglasiti pobedu sat posle zatvaranja biračkih, posle čega će uslediti metež – neće razrešiti ništa. Naprotiv, dodatno će povećati društvenu entropiju. Rekoh: “neće razrešiti krizu”, zato što srpsko društvo ne samo da nije u krizi – ono štaviše daje sve da krizu odloži u nedogled – nego u decenijskoj stagnaciji. Kriza – tj. odluka, što reč “kriza” izvorno i znači – u politici nastaje samo u situacijama izbora između krajnje suprotstavljenosti oprečnih ideoloških, kojih u Srbiji – sa izuzetkom pomenutih marginalnih pokreta i stranaka – nema. Kao Koštunica dvehiljadite, lista “Studenti pobeđjuju” zastupa “tvrđe” nacionalne stavove od liste “Aleksandar Vučić-Srbija pobeđuje”. Previše pobeda u najavi pouzdan je znak da će svi izgubiti.
SVETISLAV BASARA: Fenomenologija parlamentarne autokratije 4
