Nema, niti može da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti. Između sela i grada, ovako zaboravljen, svet palanke nije ni selo ni grad. Filosofija palanke, R. Konstantinović
Poslednji u seriji tekstova o fenomenologiji srbijanske parlamentarne autokratije posvećen je fenomenu večite stagnacije koji se ne može razumeti bez dubljeg uvida u delovanje difuznog parapolitičkog entiteta pozicioniranog u strogom centru Beograda, poznatog kao “beogradska čaršija”, epicentra zloduha palanke koji je Radomir Konstantinović mikrohirurški precizno secirao, a najugledniji beogradski palančani ga preko jedne od najefikasnijih poluga sive palanačke moći – korumpiranih novinara – nabedili (i nastavili da nabeđuju i posle smrti) – da “ruži” Smederevsku, Bačku, Belu i Krivu palanku.
Piše: Svetislav BASARA CdM
Pisati o beogradskoj čaršiji pisca/istraživača neizbežno dovodi u nepristojnu blizinu onoga što je naumio da razobliči – u blizinu teorije zavere. Napisati, recimo, da je beogradska čaršija – kao izvođača radova na prljavom poslu koji je planirala – “izabrala” Slobodana Miloševića još 1985. dve godine pre kobne Osme sednice, zvuči kao petparačka mistifikacija, iako je sušta istina. Još petparačkije zvuči ustvrditi da Milošević u to vreme pojma nije imao da je “izabran”, što je takođe istina; u vreme “izbora” Milošević još uvek vodi ljute bitke protiv srpskog nacionalizma, u čije ralje je već bio upao.
“Bio izabran” ne znači da beogradska čaršija direktno agitovala i nametnula Slobodana Miloševića – ništa taj zlokobni entitet ne radi direktno i javno – znači da je stpljiivo stvarala društvenu atmosferu u kojoj je Milošević bio jedini mogući (ko zna koji po redu) pogrešan izbor.
Razmotrimo (koliko je to moguče, neprestano to izmiče) fluidni modus operandi beogradske čaršije. Čaršijski aktivisti, od kojih dobar broj i ne sanja da radi za račun šefova čaršije, što dodatno povećava atmosferu teorije zavere, iako je i to tačno. Većina takvih, uverena je da radi za “narodnu stvar”, podleže zovu krvi i tla i samoinicijativno pokreće psihološke lančane reakcije i nacional-kulturne sturm und drangove, sve ostalo obavlja inercija zablude i katastrofalnih izbora.
Teško je proniknuti u neprozirne poslove beogradske čaršije naprosto zato što sve što radi, umesto nje radi neko drugi, pritom često uveren da radi nešto sasvim drugo. Tako je, recimo, na difuznom čaršijskom vijeću bilo prećutno odlučeno da Slobodan Milošević “zaokruži srpski životni prostor”, pa da onda na veliku scenu srpske istorije stupi neukaljani Ćosić i ozvaniči očinstvo nad nacijom. Čak je i čovek kao što je bio Borislav Pekić znao da kaže: “Samo Milošević može da uradi prljav posao za narod, a posle ćemo ga lako skinuti sa vlasti“.
“Zaokruživanje životnog prostora”, naravno da se nije dogodilo – znamo kako je završilo – megalomanski planovi beogradske čaršije uvek završavaju u katastrofama u kojima stradaju (ako stradaju) uglavnom izvođači čaršijskih radova, dok čaršija – ni luk jela, ni luk mirisala – opstaje i nastavlja da radi na poslu zaustavljanja svake promene nabolje, ovekovečenju istrgnutosti iz svetske istorije, u pustoši koja je odavno prestala da bude selo, a nikada nije stasala u grad.
Poslednji u neprekinutom nizu beogradskočaršijskih uspeha u katastrofalnim neuspesima bio je rad na sprečavanju verovatno najizglednije (i verovatno za dug period poslednje) mogućnosti da srpsko društvo savlada iskušenja “samoskrivljene nezrelosti ” (Kant) i da iz kolektivističkog poluplemenskog društva zakorači u političku zajednicu slobodnih građana.
To se moralo zaustaviti po svaku cenu.
U drugoj polovini devedesetih – kada je svima bilo jasno da su Miloševiću dani odbrojani – kao sledeći izvođač čaršijskih radova na opstuiranju demokratskih promena, izabran je Vojislav Koštunica, čaršijski “spavač”, opskurni pseudopozicionar, u stvarima “nacionalnog pitanja” tvrđi od Miloševića, koji je deset mračnih godina proveo u hibernaciji i koji je za sve to vreme Miloševića kritikovao samo jednom – kad je Milošević pod pritiskom više sile zaustavio rat u Bosni.
Rekosmo da za čaršiju uvek rade drugi, čak i oni koji bi da je demontiraju, poput Zorana Đinđića, koji je samouveren kakav je bio, uveliko potcenio mračnu moć čaršije, iz pragmatičnih razloga pristao na Koštunčinu predsedničku kandidaturu, uveren da će se lako izboriti sa inertnim Koštunicom i njegovim još inertnijim članstvom – i da će za to dobiti podršku demokratske javnosti (koju nije dobio) – u saradnji sa jedva nekolicinom odlučnih ljudi, obavio tehnički (i rizični) deo posla, demontirao Miloševića – mada ne i njegov represivni aparat – i započeo ozbiljan rad na reformama, koje je – nakon što je očuvao državnim kontinuitet se anomičnom Miloševićevom autokratijom, Koštunica blokirao na svakom koraku, uz svesrdnu pomoć ratnog i bosanskog lobija, vojnih i civilnih tajnih službi, nereformisanog sudstva i većeg dela policije.
Kao što je od sredine osamdesetih beogradska čaršija stvarala društvenu atmosferu u kojoj je Milšević bio jedini mogući izbor, tako je posle formiranja prve demokratske vlade – videći da Đinđić ozbiljno misli i da već postiže neke rezultate – počela da stvara atmosferu u kojoj je Đinđićevo javno pogubljenje, bilo jedni mogući (očekivani i najavljivani) ishod.
SVETISLAV BASARA: Fenomenologija parlamentarne autokratije 2
SVETISLAV BASARA: Fenomenologija parlamentarne autokratije 3
