„… savršeno je jasno zašto Putinov režim i njegova ideološka posluga organski ne podnose prosvetiteljstvo. Čovek koji se slobodno služi svojim razumom i sve ispituje, koji ne priznaje nametnute autoritete, koji širi oko sebe duh umnog poštovanja sopstvene ličnosti – nije podanik i mužik, nego slobodan građanin.“
Piše: Tomislav MARKOVIĆ Antena M
Mnoge stranice “Zarobljenog uma” Česlav Miloš je posvetio privlačnosti Nove vere koja je nakon Drugog svetskog rata zavladala Poljskom. Nisu se Sovjeti služili samo tenkovima i prinudom, u njihovoj doktrini bilo je mnogo toga privlačnog, pogotovo za intelektualce. Poljski nobelovac objašnjava koji su sve elementi facinirali intelektualce, učvršćujući u njima istorijski fatalizam: “beskrajno prostranstvo Evro-Azije, gde čitavi narodi mogu da iščeznu bez traga; mnogomilionske armije; efikasnost terora; preciznost diskusija (oni koji zaista vladaju su filozofi – naravno ne u značenju tradicionalne filozofije, već dijalektike); sigurnost ovladavanja čitavom zemaljskom kuglom; velike mase pristalica na svim kontinentima; oštroumlje laži uvek uzgajanih iz zrna istine; prezir prema filozofski neobrazovanim protivnicima i njihovoj buržujskoj, dakle, poreklom determinisanoj nesposobnosti za razmišljanje (klase osuđene na uništenje po zakonu istorije propadaju jer su pogođene slabljenjem razuma); stalno i sistematsko pomeranje na zapad granica Imperije; izdaci za naučna istraživanja kakva nigde više nisu viđena; pripremni rad za vladanje svim ljudima sveta”.
Mnogi drugi elementi nove doktrine privlačili su intelektualni sloj. Sovjetski ideolozi govorili su jezikom na kojem su mogli da se sporazumevaju svi segmenti društva, pa se intelektualac više nije osećao odvojenim od naroda, prvi put nakon srednjeg veka. Dijalektički materijalizam se nametao kao pobednička doktrina, kao jedini psoednik istine, kao istorijska nužnost. Istorija ima smisla, kreće se ka svom cilju, taj cilj je stvaranje besklasnog društva, a upravo su sovjetski inženjeri ljudskih duša ovlašćeni vlasnici doktrine koja će ispuniti svrhu celokupne istorije ljudskog roda. Sve je to moglo da privuče mnoge ljude, što je sasvim razumljivo.
Nesreća je bila u tome, kako piše Miloš, što bi “Evropljani, čim požele da promene zastareli poredak u svojim zemljama, morali da se mire, takode suprotno Marksovim predviđanjima, s pokoravanjem njihovih zemalja od strane naroda koji nikada nije umeo da vlada, čak ni u svojoj zemlji i koji, koliko god se daleko posegne u prošlost, nikada nije upoznao sreću i slobodu”. Nije imalo nikakvog smisla očekivati od naroda koji nikad u istoriji nije umeo da vlada sobom, a kamoli drugima, da donese raj na zemlji. Pa ipak, opčinjenost sovjetskim modelom potrajala je neko vreme, što je bilo i razumljivo, kao što je razumljivo i brzo raščaravanje onih koji su podlegli ondašnjoj kremaljskoj propagandi.
Mršava ponuda
Delimični uspeh ondašnje propagande je razumljiv, ali je zato podložnost današnjoj ruskoj propagandi potpuno iracionalna. Putina Rusija ne nudi nikakav raj na zemlji, nikakvo društvo gde će svi biti zadovoljni, nikakvu utopiju. Kad se malo bolje razmisli, Rusija zapravo ne nudi ništa osim imperijalnih osvajanja, pokoravanja, nasilja, represije, neslobode, terora, gušenja slobode mišljenja i govora, tiranije, hapšenja, cenzure, zatiranja ljudskog dostojanstva i sličnih bezvrednosti. Možda je baš to razlog što u našim krajevima Rusija uživa veliko poštovanje i podršku, a kremaljski hazjajin je čak i obožavan kao nekakvo polubožanstvo.
Ruske vođe i propagandisti čak i ne kriju da nemaju šta da ponude, osim mržnje, radikalnog zla, anihilacije, razaranja i besmisla. Prete da će osvojiti Evropu, da će se Rusija protezati od Vladivostoka do Lisabona, prete kako će baciti atomsku bombu na velike evropske gradove, kako će satrti sve živo, pobiti milione ljudi i uništiti čitava područja za dugi niz decenija, dok se radioaktivnost ne smanji. A kad su u pitanju ideologija, doktrina, planovi za uređenje sveta – tu su bar iskreni i eksplicitni.
Zahvaljujući vrednim ruskokolonašima u našim krajevima, i ovdašnjoj široj publici je poznato kakve to vrednosti zastupaju putinofili, protiv kojih vrednosti vojuju, te kakav svet planiraju da stvore. Pre neki dan je Kusturičin portal Iskra objavio tekst političkog filozofa Pavela Ščelina, u prevodu Želidraga Nikčevića, koji najavljuje: “nacije će odumreti, a vratiće se narodi”. I naglašava: “Napominjem: ne postoji univerzalna ljudska tradicija. Postoji katolička tradicija, masonska, pa ruska pravoslavna tradicija, kineska, indijska…”
Rehabilitovani rat
Pošto nema univerzalne ljudske tradicije, već samo plemenskih tradicija, ograničenih, strogo podeljenih, bez ikakve ideje da smo svi ljudi i da samim tim imamo nešto zajedničko, jer pripadamo istoj vrsti, onda neminovno sledi rat svih protiv svih, kojem se Putinov filozof unapred raduje. Evo kako će to izgledati, u njegovoj viziji: “One će unutar svojih zona uticaja graditi različite poretke. To jest, imaćemo nekoliko širokih energetskih polja koja će koegzistirati. Pritom, biće potpuno rehabilitovan rat, kao realan element međunarodnih odnosa, što je on oduvek i bio. Drugim rečima, ta koegzistencija će značiti smenjivanje perioda: konflikt, primirje, rat, mir…”
U tom svetu sveopšteg sukoba, rata i istrebljenja ipak je najvažnija sledeća stvar, koju filozof jasno potcrtava: “U svakom slučaju, nema više kolektivnog kretanja ka progresu i sreći, sa tim prosvetiteljskim iluzijama je završeno”. Mržnja prema prosvetiteljstvu – to je ključna dogma svih putinoida. Nije Ščelin nikakav izuzetak, Aleksandar Dugin stalno ponavlja kako je pojava prosvetiteljstva ključna tačka u istoriji, od koje počinje duhovna i civilizacijska propast čovečanstva. Da mogu, putinoidi bi najradije izbrisali poslednjih nekoliko vekova istorije, bar od Francuske revolucije do danas.
Prava svrha države je sloboda
Šta je to u prosvetiteljstvu što toliko nervira ruske ideologe? Prosvetitelji su verovali da čovek ima sposobnost da misli sopstvenom glavom i da politička vlast, kao i svaka druga vrsta autoriteta, mora da bude podvrgnuta sudu razuma. Čuveni tekst “Šta je prosvećenost?” iz 1784. Godine Imanuel Kant započinje sledećim rečima: “Prosvećenost je izlazak čovekov iz stanja samoskrivljene nezrelosti. Nezrelost je nemoć da se svoj razum upotrebljava bez vođstva nekog drugog. Ta nezrelost je samoskrivljena onda kad njen uzrok ne leži u nedostatku razuma, nego u pomanjkanju odlučnosti i hrabrosti da se njime služi bez tuđeg rukovođenja. Sapere aude! Imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim razumom! – to je, dakle, lozinka prosvećenosti”.
Za dotičnog filozofa prosvećeno doba je ono u kojem se ljudi “u religioznim stvarima bez vođstva drugog sigurno i dobro služe svojim sopstvenim razumom”. Ispevao je Kant pravu himnu ljudskom umu, slobodi i dostojanstvu, pišući da će onaj ko skine sa sebe jaram nezrelosti, širiti oko sebe “duh umnog poštovanja sopstvene ličnosti”, a onaj ko odbija da to učini – nogama će pogaziti “sveta prava čovečanstva”.
Stotinak godina pre Kanta, Baruh de Spinoza je insistirao na slobodi mišljenja i govora, i zagovarao ideju da država mora biti organizovana tako da ljudi mogu slobodno da koriste razum. Ako vlast pokušava da propiše šta ljudi smeju da misle i govore, proizvodi upravo suprotan efekat: otpor. Spinoza u “Teološko-političkom traktatu” piše: “Država nije ustanovljena da čovjeka drži u strahu, i da ga potčinjava tuđoj vlasti, nego naprotiv da pojedinca oslobodi od straha i da mu dopusti da živi koliko je moguće bezbjedno, to jest da sačuva koliko može svoje prirodno pravo da postoji i djela, ne šteteći sebi ili drugima. Ne, ponavljam, svrha države nije da ljude od razumnih bića pretvara u zvijeri ili automate, nego da osposobi njihove duše i tijela da se neometano razvijaju, i da se nesputano služe umom, i da se ne nadmeću u mržnji, gnjevu ili lukavstvu, i da jedni druge ne gledaju očima zavisti i nepravde. Ustvari, prava svrha države je sloboda”.
U to vreme Džon Lok razvija teoriju prirodnih prava po kojoj svaki pojedinac poseduje urođena prava na život, slobodu i svojinu. Ta prava ne potiču od države, već prethode njenom postojanju, vlast ima obavezu da štiti, a ne da ih proizvoljno ograničava. Vlast svoju legitimnost dobija iz pristanka onih kojima vlada, tako da vlast koja ne štiti prava zbog kojih postoji gubi svoju legitimnost. Time je odnos između pojedinca i države okrenut naglavačke u odnosu na prethodni period. U starom poretku vlast je izvor političkog prava. Kod Loka vlast je politički instrument koji treba da služi pravima koja su starija i primarnija od države.
Nemoć i frustracija
Iz navedenih prosvetiteljskih ideja je savršeno jasno zašto Putinov režim i njegova ideološka posluga organski ne podnose prosvetiteljstvo. Čovek koji se slobodno služi svojim razumom i sve ispituje, koji ne priznaje nametnute autoritete, koji širi oko sebe duh umnog poštovanja sopstvene ličnosti – nije podanik i mužik, nego slobodan građanin. A ruski režimi mogu da vladaju samo nad podanicima i mužicima, a ne nad slobodnim ljudima. Država koja nije ustanovljena da čoveka drži u strahu, i da ga potčinjava tuđoj vlasti, nego naprotiv da pojedinca oslobodi od straha – svakako nije Rusija, svejedno u kojoj istorijskoj iteraciji.
Tamo gde svaki pojedinac poseduje urođena prava na život, slobodu i svojinu, prava koja ne potiču od države, već prethode njenom postojanju, gde vlast ima obavezu da štiti, a ne da proizvoljno ograničava ljudska prava, gde vlast svoju legitimnost dobija iz pristanka onih kojima vlada – nema autoritarizma i tiranije, niti može vladati Putin, Staljin ili neki sličan diktator. Animozitet kremaljskih ideologa prema prosvetiteljstvu, prema demokratiji, ljudskim pravima, uređenim državama i zapadnoj hemisferi dobrim delom potiče iz nemoći i frustracije, iz fenomena kiselog grožđa. Otuda i Ščelinovo otvoreno radovanje što, po njemu, više neće biti lretanja ka progresu i sreći, što u najmanju ruku zvuči bizarno.
Ako mi nismo u stanju da sopstvenom narodu donesemo napredak i sreću, ako već vekovima ne umemo da uredimo sopstveno društvo, onda niko ne sme da napreduje, niti da bude srećan, niko ne treba da ima uređen sistem. To je ta čemerna logika koja vlada Rusijom, resantiman kao pogled na svet, koji u sve oko sebe unosi samo gorčinu, jad i osvetoljubivost. Isti svetonazor caruje u Srbiji već decenijama, zato se valjda ruska propaganda tako dobro i primila kod nas. Prija joj podneblje.
