Komentar na tekst od prošlog ponedeljka koji ću citirati, naoko nema veze sa temom fenomenologija parlamentarne autokratije, ali ako pažljivije analiziramo nekoliko citiranih rečenica videćemo da politički sistem parlamentarne autokratije podjednako počiva na onima koji pristaju na njega i na onima koji mu se protive, na način na koji to čini komentator potpisan kao “Joca”.
Piše: Svetislav BASARA CdM
Kao i za tango, i za parlamentarnu autokratiju je potrebno dvoje.
“Joci” se nije dopala rečenica iz prethodnog teksta – predugačka je pa ću je prepričati – o tome da je omalovažavanje Vučića, makar bilo razložno, istovremeno omalovažavanje institucije predsednika republike, da je to stara, kratkovida politika prosipanje bebe sa prljavom vodom, da je, konačno, takav vid “političke borbe” neučinkovit jer (polovični) autokrata, Vučić, ima na raspolaganju mnogo više medijskih artiljerijskih oruđa, kojima efikasno nadjačava graju njegovih oponenata, da takva naopaka praksa u konačnici završava u situaciji u kojoj (možda već sledeći) predsednik republike nasleđuje potpuno erodiranu instituciju, koja nema nikakav autoritet ni kod onih koji su glasali za njega.
“Joca” drugačije misli. Piše: “Istovremeno omalovažavanje institucije predsednika Republike! Izvinjavam se, ali ovo je tako daleko od realnosti – najviše je instituciju predsednika omalovažio ON, koji se ne drži nijednog zakona, niti samog Ustava, sve nadležnosti je NEZAKONITO pribavio i koristi ih apsolutno da bi sebe i svoje pajtaše stavio iznad zakona – koji važi samo “za protivnici” što bi rekao Baja Pašić. U cilju akumulacije moći i materijalnog bogatstva, bio je i ostaje spreman na bukvalno SVE.
Do pojave Studentske liste i kakve-takve nade da je moguća – ne promena, nego DINAMIKA, barem dinamika rotacije loših i manje loših rešenja, kako bi se sprečilo da neko ima vlast veću od Karađorđa i cara Dušana, da potpuno zarobi i utuli svaki vid društva i modernosti. Zar tražimo mnogo u 21. veku?”
Ovde se već uspotavlja veza sa temom. Vućićev, naime, režim nije pao iz vedra neba, nego je kadnidat SNS-a Toma Nikolić na izborima poštenijim od onih koje je potom organizovao Vučič – što dodatno legitimizuje režim – sasvim zakonito pobedio prethodnog jakog srpskog čoveka, Borisa Tadića, koji se takođe nije preterano držao slova ustava i zakona, koji je u društvu (na tom poslu mnogo toksičnijeg Koštunice) zaustavio Đinđićeve reforme, produžio Ćosićevu politiku diplomatskim sredstvima i trasirao put neminovnom Vučićevom usponu na vlast.
Nema ničega u Vućićevoj politici čega nije bilo u Tadićevoj – pardon, Ćosićevoj – kulturnoj, unutrašnjoj i spoljnoj politici. Ima, doduše, razlika u metodologiji “implementacije” te politike, ali te razlike nisu kvalitativne, pogotovo nisu institucionalne i uglavnom se svode na razlike u ličnim karakterima Tadića – hedoniste, ne naročito radnog čoveka blage naravi i Vučića (koji je Ćosićevu ideologiju shvatio mnogo ozbiljnije od Tadića), hiperaktivnog čoveka, kontrol frika sa “istorijskom misijom”.
Baš me interesuje kako li će “Joca” prokomentarisati sledeći pasus. Parohijalna (i anahrona) politička (tačnije pretpolitička) kolektivistička doktrina – koja se temelji na voluntarizmu i običajnosti i po definiciji ne haje za ustavnost i institucionalnost – što ću pokazati na primerima iz pseudomorfološki demokratske vladavine Tadića i Koštunice – bila je prihvatljiva “Joci” (i milionima sličnih “joca “) dok se sprovodila u Tadićevoj soft core varijanti, da bi, kad je zakonomerno metastazirala u Vučićevu hard core varijantu, postala “nepodnošljiva”.
Kao što je bilo potrebno da jedan rastrojeni dečak i jedan rastrojeni mladić unutar samo 24 časa pobiju dvadesetoro dece i mladića i devojaka, da bi nevučićevski deo srpska populacija shvatio da u Srbiji ima nasilja, kao što je godinu dana kasnije 16 ljudi moralo u trenu poginuti pod novosadskom nadstrešnicom, da bi se uvidelo da Srbiju pustoši korupcija. Tako je na vlast morao doći Vučić, da bi istoj toj populaciji dao (možda poslednju) šansu da uvidi da srpska doktrina krvi, tla, vidovdana i kosovskog zaveta nužno završava u drušvenom rasulu, šansu koju je nevučićevska Srbija po običaju prokockala, odgovornost za dva veka nacionalističkih bezakonja personalizovala i svalila na Vučića, i na kraju “Jocinu” ‘dinamiku’ i izlaz iz društvenog ćorsokaka prividela u povratku na soft core varijantu idelogije Srbi svi i svuda koju, kao alternativu, nudi studentska lista.
I tako se malo po malo vratismo na temu, na period “demokratske” vlasti Tadića i Koštunice (koji nije bio nasilnik samo zahvaljujući tome što ni Tadić ni Koštunica nisu nasilničke prirode), period tokom koga su počinjene neustavnosti i nezakonitosti, na kakve se ni Vučić (zasad) nije drznuo.
Advokat porodice Zorana Đinđića, Srđa Popović, direktno je optuživao Koštuničine ministre (Dragana Jočića i Zorana Stojkovića) da su, po nalogu Koštunice, pokušavali da neustavnim pritiscima izvršne na sudsku vlast, uklone tragove zločina, obore optužnicu za organizovani kriminal, relativizuju svedočenja svedoka-saradnika i krivicu preusmere na slepi kolesek, u čemu su – a da demokratska javnost ni jednom nije reagovala – na kraju uspeli, s tim da je skupa sa krivicom na slepom koloseku završila i Srbija.
Kada je 2011. godine Tužilaštvo za organizovani kriminal skupilo hrabrost da pokrene pretkrivični postupak o ispitivanju političke pozadine atentata i pobune JSO, Koštunica je bio pozvan da da iskaz kao svedok. Pozvani je sa idnignacijom odbio da se odazvove pozivu Tužilaštva, na šta je Tužilaštvo po zakonu moralo da naredi privođenje, što Tužilaštvo – verovato pod partijskom petcije “patriotskih intelektualaca” predvođenih Bećkovićem – nikada nije učinilo.
SVETISLAV BASARA: Fenomenologija parlamentarne autokratije 2
