Bitno drugačije su politički pozadinci streljanja Zorana Đinđića zamišalji razvoj situacije posle atentatata. Lako se to može rekonstruisati na osnovu rasutih materijalnih dokaza, kojih je obilje. Bilo je zamišljeno da neposredni izvršioci ostanu neotkriveni, da istraga (zauvek) “bude u toku”, da se metež iskoristi da se istog dana, najkasnije sutra, formira “koncentraciona vlada” – čiji je premijer već bio određen (ime i prezime poznato svim redakcijama) – koja bi posle izvesnog vremena raspisala izbore, na kojima bi pobedile “patriotske snage”, koje su – zahvaljujući obezglavljenosti Demokratske stranke, neizaitneresovanosti srpske javnosti i spoljašnjim pritiscima – pobedile u državnom udaru sa odloženim dejstvom na izborima održanim maltene na godišnjicu Đinđićevog ubistva.
Piše: Svetislav BASARA CdM
Evo nekih materijalnih dokaza: Nedugo posle atentata, pre nego što je proglašeno vanredno stanje i pokrenuta policijska akcija “Sablja”, verovatno misleći da sve ide po planu, Koštunica je izjavio sledeće: “Treba praviti koncentracionu vladu”. U istrazi koja je tokom “Sablje” usledila utvrđeno je da su se Koštuničini savetnici viđali sa ubicama neposredno pre atentata. Najpre su tvrdili da se nisu viđali, a kada se tokom istrage utvrdilo da lažu, priznali su uz objašnjenje da su se sastajali zbog ‘ekonomskih’ razloga!”
Koštunica je građanima objašnjavao da je potpuno normalno da se šef vojne službe i savetnik za bezbednost viđaju sa ubicama”.
To što “koncentraciona vlada” nije formirana dana 12.3.2003, ili najkasnije sutradan, može se zahvaliti samo hrabrosti i prisebnosti jedne nepolitičke ličnosti, bliskog Đinđićevog prijatelja, šačice nekorumpiranih policajaca i nekolicine ministara koji su sačuvali prisustvo duha.
Čim je proglašeno vanredno stanje i pokrenuta policijska akcija Sablja, zaverenička srpska sloga se, kao i nebrojeno puta pre toga, rasprsla kao mehur od sapunice. “Srpski junaci” su se posakrivali po “štekovima”, u kojima su jedan po jedan hapšeni, patriotski politički pozadinci su prešli u safe mode, u kome bi da nije bilo malodušnosti, neodlučnosti i sitnih interesa, takođe bili pohapšeni jedan po jedan.
Privržen sam političkoj ideji Evropske unije, ali valja napomenuti da i EU ponekad pravi pogrešne procene i povlači loše poteze. Greška o kojoj ću pisati pokazala se katastrofalnom, ne samo za Srbiju nego i za region. Kad je nezavisna policijska istraga stigla pred vrata Koštuničinog kabineta, tadašnji ambasador EU, Mauricio Masari, je kombinovanom taktikom štapa i šargarepe učinio sve što je u njegovoj moći – koja nije bila mala – da kolebljivce iz postđinđićeve vlade ubedi da bi eventualno hapšenje Koštunice dovelo do “nemira” i “destabilizacije Srbije”, što su ministri – kolebljivci – kojima je vanrednosti stanja i danonoćne zakonitosti ionako bilo preko glave – oberučke prihvatili.
Kako su, dakle tekle političke pripreme atentata na Zorana Đinđića? Kad je pala odluka da Đinđić bude streljan. Pogrešno bi bilo misliti da su politički pozadinci bili koherentna zaverenička grupa – mnogi od njih se nisu lično ni poznavali, mnogi nisu ni znali da su deo zavere – i da je odluka da se Đinđić sterlja doneta nekog određenog dana, na nekom tajnom sastanku.
Tako se to radi u TV seriji “Senke nad Balkanom”. U realnoj Srbiji to se radi drugačije. I nema u tim pripremnim radnjama ničeg klasično “zavereničkog” ničeg tajnog. Sve se radi javno. I sve u najboljem interesu naroda.
Đinđićevo ubistvo nije bilo jednokratni čin, bio je to proces, koji još traje. Sve se odvijalo traljavo, tromo, difuzno, amorfono, ali je na kraju ispalo smrtnosno. Što je sasvim u skladu sa fizičkim zakonom po kome ne ubija brzina, nego inercija.
Ovako je to otprilike išlo. Najpre su iz Koštuničinih kabinetskih pres službi – tesno povezanih sa obaveštajnim službama i ranozločinačkim lobijem – u srpsku javnost tradicionalno hitru na zlo, brzu na grabež, mesecima “puštane” izmišljene priče o Đinđićevoj “povezanosti sa organizovanim kriminalom”, i čvrstoj rešenosti Vlade da Haškom sudu isporuči pripadnike JSO, od kojih su mnogi debelo zasluživali da budu isporučeni, ali koje Hag zbog beznačjanosti njihovih pozicija u lancu zločina, nije ni potraživao.
Ostalo je obavila inercija. Bilo je razumljivo što su Đinđića patološki mrzele (privremeno) svrgnute režimlije i kriminalne strukture za koje je zavođenje pravnog poretka značilo propast unosnih poslova ili odlazak u zatvor. U ono vreme nije bilo razumljivo – od pre izvesnog vremena je razumljivo – zašto je Đinđića patološki mrzela takozvana “građanska” i “demokratska” Srbija koja na jalovim protestima dugog trajanja već godinama grmi protiv korupcije i vapi za pravdom i pravnom državom, svemu, dakle, što je Đinđić bio naumio da zavede u Srbiji.
U ovom trenutku “protiv” Vučića bi glasalo otprilike 47% građana. Dan pre atentata, “za” svestrano omraženog Đinđića glasalo bi 6 (i slovima: šest) procenata glasačkog tela.
U čemu je onda problem bio ubiti jednu tako omraženu ličnost, ubistvo pripisati obračunu kriminalnih klanova i vratiti stari dobri poredak srpskih svetinja, tradicija, zemalja i Srba svih i svuda.
Tako se msililo u krugovima političkih pozadinaca, ali niko od pozadinaca – sa izuzetkom mastermajnda prljave kampanje protiv Đinđića, Tijanića – koji je u nekom tablodiu neporsedno pre ubistva bacio fatvu ako Đinđić preživi, Srbija neće preživeti” – niko od njih, čak ni u četiri oka, nije izdao naređenje: pali!
Moglo bi se reći – i ne preterati mnogo u fikcionalizaciji – da je Jovanović povukao obarač, ali da je Đinđića ubio algoritam koji se aktivira uvek kad se u Srbiji makar nakratko pojavi mogućnost izlaska iz začarnog kruga ciklične, pretpolitičke istorije.
SVETISLAV BASARA: Politička filozofija političke pozadine atentata
