Ministarku državne uprave i lokalne samouprave Snežanu Paunović uhvatila je žal za propuštenim prilikama. Dođu tako te godine u životu kad je prošlosti mnogo više nego budućnosti, pa čovek jednim pogledom obuhvati prohujalo vreme i uviđa greške, promašaje i propuste. Normalno, uhvati ga i sindrom naknadne pameti, sve bi sad drugačije radio, samo kad bi vreme nekako moglo da se vrati unatrag.
Piše: Tomislav MARKOVIĆ Antena M
Za čim žali ministarka? Veli Paunović kako bi 1998. godine, da je bila na mestu tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije Slobodana Miloševića, etnički očistila Kosovo. Ministarka je meka srca, ne bi likvidirala Albance, nego smatra kako bi sve to izvela na način da “svako onaj ko se oseća manje kao stanovnik Savezne Republike Jugoslavije, napusti istu i ide u svoju matičnu zemlju“.
Ministarkino iskreno zalaganje za etničko čišćenje Kosova izazvalo je burne reakcije u Srbiji, regionu i po Evropi. Čitav niz osuda se sručio na gospođu Paunović koja je imala mali nastup iskrenosti na TV Kurir. Nakon oštrih reakcija, Paunović je ipak rešila da reterira, da malo spusti loptu, pa je izvolela izjaviti sledeće, nastojeći da ublaži svoju prvobitnu izjavu: „Da, rekla bih verovatno deportacija, prosto da izbegnem da me razapinju i ovakvi i onakvi”.
Nedovršeno etničko čišćenje
I posle kad neko napiše kako je u Srbiji već decenijama na vlasti razbojnička banda, kriminalna grupa, skupina okorelih zločinaca – optuže ga da preteruje i da koristi suviše radikalan vokabular. Etničko čišćenje i deportacije su zločini, krivična dela, nepočini zabranjeni zakonom. Čak i u Srbiji. Dakle, imamo ministarku koja se mirno zalaže za izvršenje teških krivičnih dela i to masovnih, u režiji takozvane države. Zaista skandalozno. Besprimerno. Neviđeno. Nečuveno. Sramno. Besramno. Šokantno. Bestidno. Neshvatljivo. Neverovatno. Vaistinu, treba se zgražavati nad rečima gđe Paunović, tražiti njenu ostavku, tražiti da odgovara za izgovorene reči koje, usput budi rečeno, i same po sebi krše zakon.
Ima li ipak nešto još skandaloznije, besprimernije, neviđenije, nečuvenije, sramnije, besramnije, šokantnije, bestidnije, neshvatljivije i neverovatnije? Ima li nešto što bi ovu ministarkinu zlikovačku izjavu učinilo ne baš tako incidentnom? Nažalost, ima. Ministarkin žal nad propuštenom prilikom da se izvrši etničko čišćenje Albanaca sa Kosova je totalno promašen, jer se to već dogodilo. Slobodan Milošević i njegove zločinačke vojne, paravojne i policijske horde su već izvršile etničko čišćenje Albanaca sa Kosovo, doduše ne 1998, već naredne, 1999. godine.
Miloševićeve snage proterale su skoro 900 hiljada Albanaca u Makedoniju, Crnu Goru i Albaniju. Međutim, to je izgleda ministarki Paunović malo. Ili je problem u nečemu drugom? Problem je u tome što je to etničko čišćenje bilo privremeno, što su se Albanci vratili u svoje domove, nakon što je Srbija izgubila rat protiv NATO pakta, kapitulirala i potpisala Kumanovski sporazum. Prava je šteta što ministarka Paunović nije izložila ceo plan, šta bi radila da je bila na mestu Slobodana Miloševića. Kako bi izvela da se proterani civili nikada ne vrate u svoje kuće i stanove? Kako bi pobedila NATO pakt? Da li bi se ipak odlučila za totalno istrebljenje i genocid kao jedino pouzdana sredstva?
Od Kosova do Batajnice
Daleko mi odosmo, pitanja su besmislena, jer gospođa nije samo fašista, već i idiot. Jer zaista treba biti idiot pa se vaditi kako je bolje upotrebiti izraz deportacija nego etničko čišćenje. A u Hagu su silni srpski junaci osuđeni za etničko čišćenje, deportacije stanovništva, masovna ubistva i druge zločine protiv čovečnosti. Trudili su se Milošević i njegov režim, hiljade izvršilaca zločina, da satru Albance na sve moguće načine, kao što su to isto činili i po drugim susednim zemljama drugim narodima. O tome svedoče i masovne grobnice u Batajnici, nedaleko od centra Beograda, u koje su bačeni leševi nekoliko stotina albanskih civila, doveženi hladnjačama sa Kosova.
Nisu Miloševićeve snage samo proterivale Albance, već su počinile silne pokolje, ubistva, zverstva. Recimo, ubistvo 274 žitelja sela u dolini Reka kod Đakovice koje su 27. aprila 1999. godine počinili pripadnici SUP-a Đakovica, Posebnih jedinica policije i 549. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije. Iz tog pokolja posmrtni ostaci 252 žrtve završili su u Batajnici. Najmlađa od njih imala je 15, a najstarija 77 godina.
Ili masakr u Landovici koji su pripadnici 549. motorizovane brigade VJ izvršili 26. marta 1999. godine. Prvo su ispalili granatu iz tenka na kuću porodice Gaši usmrtivši na licu mesta dečaka od 16 godina, a kad su ukućani počeli da beže, osuli su rafalnu paljbu po njima i ubili još 13 osoba, među kojima je bilo šestoro dece i jedna trudnica. Posmrtni ostaci pet žrtava iz Landovice pronađeni su u Batajnici. Najmlađa žrtva je imala dve, a najstarija 76 godina. Ili pokolj u Ljubeniću izvršen 1. aprila 1999. godine kad je ubijeno 48 albanskih civila. U Batajnici su pronađeni posmrtni ostaci 29 ljubenićkih žrtava, među kojima je najmlađa bila stara 15, a najstarija 87 godina.
Ozleđene duše
Stravičnost počinjenih zločina nikada nam suštinski nije doprla do svesti. Dominira stanje poricanja, potpuno negiranje zla koje smo kao politička zajednica počinili, bekstvo od odgovornosti, zabijanje glave u pesak i slične gimnastičke veštine. Pa čak i kada se o zločinima govori, kada se povede rasprava o ovakvim zločinačkim izjavama, poput ove ministarkine, kad se podseti na zločinjenja Miloševićevog režima, retko se govori o žrtvama, retko se njima daje glas.
Zato nije zgoreg čuti šta je govorio Hisni Beriša, predsednik Udruženja porodica ubijenih i nestalih u Suvoj Reci: “Imamo ozleđene duše, jer je u toj tragediji nastradalo osamnaestoro dece, a najmlađi je bio moj unuk Eron od devet meseci. Stariji sin moje ćerke imao je tri godine, ćerka dvadeset pet. Hoću jedno da potenciram, da sam kao učenik petog razreda bio naučio pesmu ‘Krvava bajka’ od pesnikinje Desanke Maksimović. Pitam da li su ljudi u Srbiji zaboravili taj slučaj, ja nisam i hoću da kažem, neka prelistavaju, jer u ovom slučaju u Suvoj Reci to je bilo kao u Kragujevcu. Ali ne želim nikome da mu se to desi.”
Nužni koraci
Kada bismo ovakva svedočanstva češće viđali po našim medijima, možda ne bismo na vlasti imali iste partije i ljude koji su organizovali i sproveli udruženi zločinački poduhvat. Nije problem samo u izjavama mistarke Paunović, problem je u tome što je ona visoka funkcionerka SPS-a. Ta partija je zločinačka, zalsužna je za pokretanje četiri rata, za nebrojene ratne zločine, ubistva, pokolje, etnička čišćenja, za sav užas devedesetih. Zajedno sa svojim zlikovačkim saradnicima, pre svega radikalima.
Nije dovoljno da ministarka bude smenjena, kako to traže razni opozicionari, nije dovoljno ni da odgovara pred zakonom zato što zaziva etničko čišćenje. Potrebno je da SPS bude zabranjen, jer to nije partija, nego udruženje zločinaca. Potrebno je da budu zabranjeni i radikali, ali i naprednjaci, kao njihov derivat.
Neophodna je lustracija svih funkcionera koji su kršili ljudska prava devedesetih i kasnije. Neophodna je krivična odgovornost svih koji su inspirisali na zločine, bavili se ratnim huškanjem, organizovali deportacije i ubistva, komandovali, zapovedali, na bilo koji način učestvovali u sveopštem zlu. Naravno, za početak bi bilo dobro i da izvršioci zločina budu procesuirani, svi oni koji su svojim rukama činili zlo, ubice, pljačkaši, silovatelji, progonitelji, oni što su uklanjali leševe i zametali tragove svojih nepočinstava.
Radikalno drugačija politika
U Tužilaštvu za ratne zločine postoji 2.500 predmeta, čame u fiokama i nalaze se u predistražnom postupku. Nikog ne zanima da zaista istraži te slučajeve, da traga za zločincima, da sprovede istragu, pa da potom koljače privede pravdi. Kao da čitav pravosudni sistem, čitav državni aparat, kao i najveći deo društva, institucija, pripadnika elite – smatraju da je sasvim normalno što na hiljade dželata mirno hodaju ulicama naših gradova i drugih naseljenih mesta. Gotovo niko u tome ne vidi nikakav problem. A ogromna većina poriče da se bilo šta dogodilo, da je uopšte bilo nekih zločina, da je Srbija za nešto kriva, da su građani Srbije nešto loše učinili tokom devedesetih.
Onda nije nikakvo čudo što su na vlasti i dalje presvučeni radikali i nepresvučeni socijalisti, i što imamo u Vladi ministarke koje zagovaraju zločine protiv čovečnosti. Sa ovakvim stavom prema prošlosti drugačije nije moglo ni da bude. Zato je neophodna politika koja je suštinski suprotstavljena nacional-socijalističkoj bulumenti i celom njihovom projektu, koji je ponikao među takozvanim intelektualcima, piscima, vladikama i sličnim lažnim autoritetima. Takva politika bi morala da se zalaže za one korake pobrojane gore.
Na kraju, takva politika bi morala da se zalaže i za zabranu zločinačke ideologije koja je dovela do ratova, zločina, masovnih ubistava, konc-logora, opsade gradova, spaljivanja sela, masovne pljačke, silovanja, etničkih čišćenja i genocida. Ta ideologija se zove velikosrpski nacionalizam. Kao što je nacizam zabranjen u Nemačkoj, tako bi i velikosrpski nacionalizam morao da bude zabranjen u Srbiji. Politička snaga sa ovakvim programom mogla bi nešto suštinski da prmeni u ovoj zemlji. Ukoliko se to ne desi, pre ili kasnije uvek ćemo imati neku ministarku koja će propagirati etničko čišćenje. A ako nastupe povoljne okolnosti – ponovo će pretvoriti svoje zločinačke reči u nedela.
