Nisu za sve krivi nesposobnjakovići, zločinci i budale koji zajašu na vlast. Možda je nešto i do nas? Možda je malo problem što smo kao politička zajednica vrlo očigledno apsolutno nesposobni da prepoznamo ispravne ljude, a nismo u stanju ni da razlikujemo demagoge od ozbiljnih političara, zlikovce od poštenih ljudi, i kretene od pametnog sveta.
Piše: Tomislav MARKOVIĆ Antena M
Vučićeva akcija slanja 87 batinaša, lojalista i kriminalaca u Tivat, pred samit EU-Zapadni Balkan, izazvala je osećanje zbunjenosti u dobrom delu javnosti. Teško je pomisliti da bi nešto tako glupo moglo da upali, da će ekipa od 87 naprednjačkih bilmeza uspeti da mirno uđe u Crnu Goru i da tamo pravi haos.
Zato je sasvim prirodno što su se mnogi zapitali šta stoji iza toga, šta li je vrhovni naprednjak planirao, mora da tu ima još nešto, nemoguće da je sve baš onako kako izgleda – idiotski, tupavo, kretenski, slaboumno, idiotski, imbecilno i beslovesno.
Propalo društvo
Gorka istina je da nema ničeg iza toga, zaista je sve onako kako se čini. Vučićeve namere su uvek jasne, on želi moć i novac, vlast i pokoravanje, haos i nestabilnost u regionu, autoritarnu vladavinu, pokorne robove, nasilništvo, zlostavljanje i ponižavanje. I to je otprilike ceo spisak onog što ga zanima. U tom destruktivnom delovanju dotični ne ispoljava nikakvu kreativnost, domišljatost, umešnost, ma koliko mu to razni pripisivali, kako pristalice, tako i protivnici.
Ne vlada Vučić Srbijom i ne divlja po okolnim zemljama zato što ima neke izuzetne sposobnosti, već zato što je srpsko društvo slabo, što su građani moralno slomljeni, što imaju teret zla devedesetih s kojim ne umeju da izađu na kraj, što nisu u stanju da se organizuju politički, ukratko – zato što smo propalo društvo, u političkom, moralnom, kulturnom, civilizacijskom smislu. Pusta zemlja.
Zato svaka budala može da nas zajaše. A ni po susedstvu ne pravi džumbus jer je masternmajnd destabilizacije, nego zato što ima tamo na koga da se osloni, ima poslušne saradnike, a sve usled nezavidnog stanja i u komšijskim državama. Tamo gde nema petu kolonu, kao na primer u Hrvatskoj, Vučić ne može da divlja.
Ko gubi, taj dobija
Da Vučić nema nikakvu vlast, kao što ne bi trebalo da je ima, niko na njega ne bi obraćao pažnju. Iako neprekidno nešto govori, to su sve ordinarne gluposti i budalaštine, trućanja i besmislice, čak vrlo nezanimljive. I takvo mu je celokupno delovanje – uzaludno, besmisleno, nikakvo. Samo ima sreću da se našao na pravom mestu u pravo vreme, u društvu koje je izvršilo dobrovoljno samoubistvo još krajem osamdesetih godina prošlog stoleća, pa mu je lako da podjarmi pogubljeno građanstvo. Kao što je bilo lako i njegovim prethodnicima koji takođe spadaju u osobe kojima ne bi valjalo dati da upravljaju ni mesnim zajednicama, a kamoli državama.
Uostalom, dovoljno je obratiti pažnju na Vučićeve govorancije, pa videti kakva je to džinovska, zvečeća šupljina u ljudskom obličju. Evo jednog tipičnog citata od pre nekoliko godina, povodom Kosova: “Ne možemo baš svi sve da dobijemo. To bi značilo da smo svi sve izgubili. Ne možemo ni svi sve da izgubimo. Najbolje je da svi izgubimo mnogo, da bismo ponešto dobili. Sve drugo katastrofa je za sve nas”. Boris Dežulović je samo na osnovu ovih nekoliko sumasšedših rečenica napisao antologijski tekst “Pihtijsko proročanstvo” koji toplo preporučujem, ako ga je neki čitalac propustio.
Evo još jednog skoro podjednako tupavog citata: “Kosovo nije naše breme, već naš krst, a sa krsta se mnogo bolje nego ispod njega vidi vaskrsnuće“. Kako to onaj ko je razapet vidi vaskrsnuće s krsta, i to još bolje nego oni koji stoje ispod krsta, valjda ima neko ogledalo, šta li. Ma ne vredi tumačiti reči vrhovnog naprednjaka, to je uzaludna rabota, jer je to po pravilu čist galimatijas, a nije čak ni duhovit.
Bez laži mi ne bismo bili mi
Još jedan tipičan primer. Vučić je ranije stalno obećavao da će se boriti “protiv mafijaša, tajkuna, kriminalaca i lopova“, dok još nije bilo tako očigledno da je on šef kriminalne bande, pa je jednom prilikom poručio dotičnoj gospodi: “I grobovi moji boriće se sa njima“. Grobovi? U množini? Hteo je da citira Šantića, ali mu se omaklo. A evo i Vučićevog takozvanog shvatanja istorije: “I jeste da je sve to, čitava istorija, svakog naroda, samo nešto što postoji u pričama, tačnim ili netačnim, ali bez tih priča mi ne bismo bili mi, ne bismo postojali, jer ne bismo ni imali šta da pričamo, šta da kažemo, o sebi.”
Kako to istorija postoji u netačnim pričama, dakle lažima? Netačne priče o proplosti nisu istorija, nego legende, fikcija, izmišljotine. Istorija je nešto drugo i zasniva se isključivo na proverenim činjenicama. Ali, zaista je uzaludan posao tumačiti reči neuspelog vođe navijača, počasnog nosioca gajbe piva Šešelju i držača malokalibarskog kišobrana iznad Sarajeva. Ta istorija u koju se kune, u koju bi da uđe, koju priziva, o kojoj lupeta budalaštine – počistiće ga kao da ga nikad nije ni bilo.
Par rečenica iz jednog kobajagi autorskog teksta: “Jedino što sam ja u celoj toj priči dosledni sledbenik onih Epikurovih tvrdnji po kojima naći sreću nije ni najmanje lak posao. Upravo suprotno, za sreću ima da se radi, i to mnogo više nego za bilo koju nesreću”. Posve je suludo stavljati Epikurovu filozofiju u bilo kakvu vezu sa Vučićem, ovo je čisto svetogrđe, jer radikalu tu ama baš ništa nije jasno. Čovek prosto nikad neće moći da shvati nikakvu filozofiju, pa ni Epikurovu, čak i kad bi živeo deset milenijuma, tako je baždaren.
Sove kao savetnici
Ovde bismo mogli i da se zaustavimo, jer su sve predsednikove izjave od istog brašna, posve nejestivog. Eto ko vlada Srbijom i ima apsolutnu vlast, neki kreten koji sve vreme truća sve same bezvezarije. A nije baš ni prvi put da takvi oriđinali vladaju Srbijom, bilo ih je koji su bili kudikamo popularniji od Vučića. Milošević je dočekan kao mesija, a čovek govorio kao pravi birokrata, sivi, bezbojni činovnik, obećavao rat, bitke, siromaštvo, i milioni su ga obožavali. Nema potrebe ni citirati te govore, to je za istoriju beščašća i potpunog sumraka pameti ljudske.
Nije zgoreg podsetiti na još neke, ne znam da li se neko seća kad je Vojislav Koštunica govorio o sovama koje žive na drvetu ispred Predsedništva, kako ga posmatraju, vode s njim razgovor ne oglašavajući se, a u teškim trenucima, kad treba mnogo mudrosti i opreza, sove su tu da ga svojim prisustvom posavetuju. Eto, takav čovek je imao masovnu podršku građana, jedno vreme čak oko 80 posto. Valjda su građani podržavali i sove kao Koštuničine specijalne savetnike. Ludilo mozga.
A ni Boris Tadić nije baš najoštrija olovka u pernici. Setimo se njegove antologijske izjave, nakon što je prvi put postao predsednik: “Građani ne žele da žive loše, građani žele da žive dobro”. ‘Ajde? Majke ti? Jeste li ovo sami smislili, predsedniče, ili vam je savetnik Krstić pomogao? Takvih izjava ima na tone, recimo sve što je dotični bivši političar pričao o identitu su čiste gluposti.
Trovanje duha
Elem, kad se pojavi neki demagog koji truća sve same stupidarije, taj može da računa na masovnu podršku, u njegovim glupostima, često i zlikovačkim, milioni vide nešto pametno, smisleno, pa mu poklanjaju poverenje, a ponekad i obožavanje. Nikome široke mase tako usrdno ne veruju kao onom ko ih laže. I to providno. Ali, kad se pojavi neko pametan, obrazovan, ozbiljan, dobronameran, sposoban, demokratski nastrojen, neko ko bi mogao da preokrene sudbinu miliona u dobrom pravcu – takav bude izložen stravičnoj mržnji, progonu, a u najboljem slučaju bude jako nepopularan.
Evo, recimo Ivan Đurić, Ante Marković i Zoran Đinđić – niko od njih nije uživao poverenje birača. Evo samo jednog citata iz Đurićevog intervjua: “Politikom se, naravno, bavim i dalje, jedino nisam siguran da li ćete me dobro shvatiti ako Vam kažem da je to, makar po meni, prirodan dug svakog od nas, rođenog u nesrećnoj zemlji autoritarizma, lišenoj ikakvih neposrednih demokratskih iskustava. Jer, ako takvoj zemlji ne pomognu njeni školovani izdanci, onda nema ko drugi. Pri tome, intelektualci moraju znati i da baviti se politikom ne može da bude svedeno na etički sud u četiri zida, saopšten u potaji bližnjima, porodici ili sagovornicima u kakvoj zavereničkoj Sali. Ali, i to je bolje u zemlji u kojoj je intelektualna nomenklatura izabrala nacional-socijalizam”. Tako izgleda smislen, pametan i odgovoran govor.
Ili Marković: “Zablude ćemo plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem daleke periferije Evrope”. Nije to bilo proroštvo, već neminovna veza uzroka i posledice, vrlo nepopularna u našim krajevima. Đinđića ne moram ni da citiram, njegove rečenice se ionako ponavljaju svako malo, mada su njegove čuvene metafore često nailazile na podsmeh (za razliku od bedastoća pobrojanih popularnih političara koji su nas vodili u propast), a ta činjenica govori dovoljno o nama.
Nisu za sve krivi nesposobnjakovići, zločinci i budale koji zajašu na vlast. Možda je nešto i do nas? Možda je malo problem što smo kao politička zajednica vrlo očigledno apsolutno nesposobni da prepoznamo ispravne ljude, a nismo u stanju ni da razlikujemo demagoge od ozbiljnih političara, zlikovce od poštenih ljudi, i kretene od pametnog sveta. Trovanje duha je urodilo plodom, pogotovo što otrovani misle da je toksin koji već decenijama unose u organizam eliksir mladosti i univerzalna lekarija protiv svake boljke. I onda se čude što nikako ne mogu da ozdrave.
