Prilično sam usamljen u mišljenju – od koga ne odustajem – je najmanje vidljiv, ali najveći deo odgovornosti za krvavi raspad Jugoslavije i postraspadnu pometnju pada na lošu književnost, loše pozorište i lošu filmografiju. Primitivni, recimo, realizam i istoricizam Ćosićevih kupusara – koje je “otac nacije” štancovao u saradnji sa gomilom saradnika za različite oblasti i koje su prodavane u ogromnim tiražima – do te mere su kontaminirale eluzivnu srpsku realnost i istoriju da, počev od kasnih sedamdesetih i nadalje, tokovi događaja više nisu proizilazili iz predhodećeg toka svari nego iz Ćosićevih fantazija i fikcionalnih reinpretacija događaja.
Piše: Svetislav BASARA CdM
Kako je Ćosićev realizam postepeno upropašćavao srpsku realnost, o tome bi se mogla (tačnije: morala) napsati obimna studija, za sada je dovoljno reći da su odlomci iz Ćosićevih (loših) fikcija na kraju poprimili snagu istorijskog dokumenta, pa su u srednjoškolskim udžbenicima opisani važni istorijski događaji potkrepljivani citatima iz Ćosićevih romana, a da je pod Ćosićevim uticajem zvanična istoriografija, bi fikcionalna (deluzivna) teza o “Srbima koji dobijaju u ratu a gube u miru” dobila naučnu potvrdu – Prvi svetski rat prikazala kao srpski poraz.
Znao je Đinđić – za koga, inače, u najnovijim udžbenicima istorije piše da ga je ubio zemunski klan, a ne pripadnici SAJ-a, u saradnji sa određenim političkim entitetima, znao je, kažem Đinđić šta je govorio kad je rekao da su Srbi narod koji ne zna ništa o sebi.
Ako se ništa pouzdano ne zna o relativno davnim ratovima, kako stoji stvar sa ovim nedavnim, kojih se mnogi još živo sećaju. Evo kako: “Iako o ratovima 90-ih postoje mnoge naučne knjige i iako o njima imamo dostupnih istorijskih izvora više nego o Drugom svetskom ratu”, piše Dubravka Stojanović, “ratni događaji prikazani su u istorijama onako kako ih predstavljaju naslovne stranice vlastima bliske žute štampe”.
Ako već tablodini mediji i tablodna istoriografija prekrajaju prošlost u skladu sa političkim imperativima dana, šta je sa srpskom književnošću i filmskom umetnošću? Da li srpska književnost i filmografija – koje bi trebalo da budu prostori slobode – kritički preispituju prošlost, da li čine vidljivim ono što svi vide, ali se iz oportunizma pretvaraju da ništa ne vide.
Uz nekoliko časnih književnih izuzetaka – kojima pridodajem i TV seruju “Porodica”, temu ovog teksta – jedine dve TV serije koje (pokušvaju) da se bave temom atentata na Đinđića – “Klan” i “Sablja” – su autistične, parcijalne, poluistinite, etnocentrične i ni u jednom momentu ne dovode ozbiljno u pitanje zvaničnu tabloidnu verziju.
Budući da je nemoguće ispričati TV priču o atentatu, a potpuno zaobići mračne političke entitete koji stoje u pozadini Đinđićevog ubistva, dramaturške strategije izvrdavanja, relativizacije, zabašurivanja i prećutkivanja ponekad su urnebesno lakrdijaške – tim lakrdijaškije što su smeštene u tragičan kontekst – kao, recimo, u seriji “Klan” u kome su politički pozadinci atentata, “patriotske snage” predstavljene u liku jednog jedinog, dobroćudog debeljka sa kozijom bradicom – verovatno glumca nekog provincijskog pozorišta – koji ide po Beogradu sa torbom para, ispija viskije i govori “protiv zapada”.
Seriju “Porodica” preporučljivo je gledati više puta, ponajpre zato što je zanatski besprekorno urađena, potom zato što pažljivom gledaocu (nehotično) otkriva sa koliko otpora srpsko drušvo prihvata realnost, i koliko je napora potrebno da bi savladala inerciju zabluda. Autorskom timu “Porodice” pošlo je za rukom da uradi nešto što u stvarnom životu u Srbiji uspeva samo obratno: da od loših života i loše stvarnosi napravi uverljivo umetničko delo, koje se mirne duše može smatrati istorijskim dokumentom.
Kakva je to realnost predstavljana u “Porodici”? Ko joj se opire? Ko bi da je promeni?
Realnost se u Srbiji uvek uspostavlja nasilnim putem. Glavni tok radnje mini serije prati zbivanja iz poslednjih 48 sati zajedničkog života Slobodana Miloševića i njegove porodice do momenta hapšenja i kasnijeg izručenja Haškom tribunalu. Realnost na terenu izgleda ovako: U Srbiji je opšta konfuzija, na vlasti je (formalno) koalicija osamnaest sranaka DOS-a. Premijer je Zoran Đinđić koji nema nikakvu stvarnu moć. Prethodne godine Milošević je izgubio izbore, sa izborima je izgubio i političku moć. Ta moć, međutim, nikada nije bila njegova. Kao kandidat beogradske čaršije za koju je trebalo da obavi prljave poslove – od kojih je mnoge i obavio, iako po čaršijskom shvatanju stvari nedovoljno uspešno – Milošević je apsolutnu političku moć dobio od Rusije.
Nije Milošević te izbore izgubio ubedljivo – ima ih koji (osnovano) sumnjaju da ih je uopšte izgubio – posle svih sunovrata i Kalvarija za njega je na izborima u septembru 2000. još uvek glasalo oko dva milona birača.
Realnost koja treba da nastupi nakon što savlada bedeme iracionalnog, je sledeća: U centrima međunarodne moći već je pala odluka da se Miloševiću sudi za ratne zločine – za koje lično držim odgovrnijim Ćosića & Co – beogradska čaršija je već odabrala zamenu, Koštunicu, garanta kontinuiteta anahronog, tragikomičnog poretka, ispod praga dnevnopolitičke svesti i Milošević zna da je odlazak u Hag neminovan, svejedno, decidirano odbija makar pomisao da je ostao bez moći.
Nije pomoglo ni to što je nekoliko meseci pre lično minisar spoljnih poslova Rusije Igor Ivanov doleteo iz Moskve u Beograd da Miloševiću saopšti da više nema moć.
Maestralna gluma Borisa Isakovića (MiIošević) i Mirjane Karanović (Mira Marković) uverljivo dočaravaju u dve drame, jednu vidljivu, jednu nevidjivu, vidljivu dramu nepihvatanja realnosti i nevidljivu dramu odsustva realnosti u Srbiji, sa kojom ćemo se suočiti u sledećem nastavku.
SVETISLAV BASARA: Politička filozofija političke pozadine atentata 2
