Prijatelj filozof mi je, pre par dana, ispričao kako je izgledao jedan njegov večernji izlazak. Na putu od Keja žrtava racije do Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, bio je zatečeni protagonista i posmatrač tri prizora.
Piše: Aleksandra BOSNIĆ ĐURIĆ Antena M
Nedaleko od njegovog stana susreo je grupu agilnih i prilično neumornih novosadskih aktivista koji su skupljali potpise protiv izgradnje “Novog Sada na vodi”. To je, zapravo, nastavak bitke za Šodroš, poslednju zelenu oazu u Novom Sadu, koju su aktivisti svojevremeno mesecima branili. Ovaj projekat već godinama izaziva burne reakcije Novosađana zbog, kako smatraju, sporne dokumentaciji, ali i zbog nesumnjivo katastrofalnog uticaja na okolinu. Projektom je predviđena izgradnja stambeno-poslovnog kompleksa koji uključuje i zgrade od 14 spratova.
Potom je bio i nevoljni svedok/posmatrač svojevrsne regate na Dunavu, u organizaciji vladajuće stranke. Jedan od njihovih aktivista rukovodio je ovom propagandnom operacijom s katamarana usidrenog na plaži Oficirac, dajući uputstva učesnicima kako i kada da aktiviraju baklje, u kom pravcu bi trebalo da plove. Akcija je, pored katamarana, uključivala brod-laboratoriju Argus (!?) (vlasništvo Republike Srbije, dobijen kao poklon 2003. godine od nemačke pokrajine Hesen), brojne čamce, kao i jedan avion koji je vukao transparent Srbija pobeđuje.
Najzad, ispred Srpskog narodnog pozorišta bio je u masi, kako sam kaže – hiljade građana u protestu. Povod za protest su dešavanja u Gimnaziji Jovan Jovanović Zmaj, u kojoj je direktor, pored toga što je “raselio” školu u tri različita objekta, suspendovao petoro profesora. Roditelji đaka su organizovali protest, smatrajući da je ovom suspenzijom prekinuta veza maturanata s njihovim profesorima-mentorima, s kojima su trebali da završe maturske radove. Međutim, ovo je samo još jedan od problema u nizu s kojim se suočava čuvena Jovina gimnazija u poslednjih godinu i po dana.
Prošavši u samo jednoj relativno kratkoj večernjoj šetnji kroz ova tri događaja, prijatelj mi je rekao da tako nekako zamišlja senzacije građanina X, na ulicama južnoameričkih gradova tokom diktatura, o kojima smo čitali samo u fikciji.
Ipak, to nije sve. Između megalomanskih, urbanistički problematičnih i potencijalno koruptivnih projekata koji bi trebalo da nas uvere da smo u „zlatnom dobu“, fantazmagorične, paralelne realnosti „na vodi“ koju na demonstracijama svoje posustale moći pokazuje režim, suspendovanja srednjoškolskih profesora i otkaza univerzitetskim profesorima, kafkijanskih sudskih procesa u kojima se zbog političkih performansa kriminalizuju aktivisti i studenti, proglašavanja nesuđenih tivatskih „ćaci gostiju“ sa kriminalnim dosijeima – aktivistima i patriotama (koji su s transparentom „Srbija pobeđuje“ trebali valjda da pokažu i predsedniku Srbije i zvaničnicima EU i svim građanima da je živ „srpski svet“ u Crnoj Gori), nastavlja se i ovog leta beskrajni niz protesta. I, po svoj prilici, nema nameru da prestane…
Kolaž distopijskih slika ipak nije fikcija, nije nikakav imaginarni dodatak realnosti, već ilustracija mučnog odnosa između društva i države, u kojem se protiv građana, aktivista, studenata, profesora, primenjuju svi mogući institucionalno-represivni mehanizmi. Napetosti i protivrečnosti u ovoj situaciji se produbljuju jer institucije, koje u politički uređenim zajednicama inače imaju funkciju racionalnog razrešavanja konflikata, bivaju upotrebljene protiv jedne od “strana”, protiv politički nepokornih građana. Ovde, u stvari, imamo posla s obrnutim društvenim ugovorom. U izvornoj interpretaciji društvenog ugovora, građani su ti koji daju saglasnost i legitimizuju političku vlast koja u ime njih zatim upravlja državom. U ovoj, obrnutoj verziji, država, oličena u trenutnom režimu, zapravo daje saglasnost, legalizuje i legitimizuje (ili delegalizuje i delegitimizuje) – sopstvene građane.
Stvar je, ipak, mnogo ozbiljnija nego što na prvi pogled izgleda. Ne radi se samo o površnom praktično-teorijskom preokretu. Političke implikacije društvenog ugovora predstavljaju zapravo opšti civilizacijski ekvivalent. U najvećem broju država u svetu, osim možda desetak, podrazumeva se da vlast počiva na dobrovoljnoj saglasnosti građana. I to se ne dovodi u pitanje, čak ni u slučajevima kada u praksi to i ne izgleda uvek najbolje. Nasuprot njima, onih desetak država (među kojima su i neke od najvećih) baštine sasvim suprotnu političku logiku, stvarajući jedan zaista distopijski kolaž. I zato je od istorijskog značaja odgovor na pitanje – u kom kolažu ćemo se probuditi sutra?
