Studentski protesti su se sa fakulteta i gradskih raskrsnica za tri meseca proširili po celoj Srbiji. Mladi bude Srbiju, tako kažu ljudi koji ih dočekuju po manjim mestima i selima raširenih ruku i u suzama, kako kažu, „kao oslobodioce“.
Piše: Boris VARGA Al Jazeera
Srbija je postala duboko podeljeno društvo, pa se tako gleda i na proteste. Slično kao za vreme ukrajinskog Majdana, oni koji kritikuju proteste često su smatrani (pro)režimskim ljudima ili prosto – hejterima. Zato je danas u Srbiji teško izoštriti objektivnu celokupnu sliku protesta između nekritičkog veličanja i spinova vlasti.
Svetla strana medalje je da su studenti predsedniku Aleksandru Vučiću iz ruku istrgli glavnu čarobnu polugu za upravljanje Srbijom – patriotizam na koji je on polagao apsolutni monopol. Maše se zastavama na protestima, pevaju se himne. Patriotizam koji nude studenti i srednjoškolci daleko je inkluzivniji, pre svega regionalno. Izuzetno su važne postale manje sredine, posebno na jugu koje pežorativno zovu unutrašnjošću Srbije.
Višenacionalna komponenta protesta kroz poruke i transparente na više jezika, takođe, sugerira novu ulogu Srbije ako ne kao majke, onda barem kao dobre maćehe. U decenijama zapostavljenom Sandžaku mladi konačno osećaju da su deo društva države u kojoj žive. Nije to ona građanska interkulturalnost koja je ostala neuspeli pokušaj odgovora na srpski nacionalizam nakon 5. oktobra 2000. i pada Slobodana Miloševića.
Tu gde je tvrdi nacionalizam poslednje četiri decenije dominantna ideologija, kao alternativa nudi se već isprobani arhetipni model „naroda i narodnosti“ bivše SFRJ. Tako se na protestima osim preovlađujućih državnih, srpskih mogu videti zastave sandžačkih Bošnjaka i vojvođanskih Rusina.
Uostalom, duh vremena ne samo s ovih prostora ukazuje na krizu globalizma i porast tradicionalnih vrednosti. Nova svetska levica još nije počela da se budi.
Režim ne čeka da se studenti umore
Druga strana medalje je zanesenost mladih svojom misijom buđenja, čime se rizično odgađa sazrevanje kroz važnu i stalno ponavljanu komponentu: ako se žele temeljne promene institucija i društva, protest mora biti artikulisan u politici i parlamentu – Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Ipak, utisak je da su studenti još više potisnuli političare i političku arenu. Čak i pojedini plenumi, koji su razmišljali o ekspertskim i prelaznim vladama, poslednjih nedelja su odbacili te ideje.
Zabrinjavajući je nedostatak toliko na protestima pominjane solidarnosti u vezi sa skandalima i hapšenja opozicionara tokom izbora za gradonačelnika Novog Sada i orvelovskog pretresa targetiranih nevladinih organizacija koji dobijaju pomoć „spolja“. U oba slučaja protesti su ostali gotovo potpuno hladni na novu i jaču represiju režima koja dobija oblike istočnoevropskih tiranija Putina i Lukašenka.
Iako se pojedinci ističu, srpska opozicija generalno ne pokazuje da je evoluirala od zacementiranih podela i svojih hermetičkih priča. Nema nagoveštaja o planovima zajedničkog delovanja i programima koji im sami protesti nude kao strategiju na budućim izborima.
Svakako, ne treba misliti da režim čeka da se studenti umore od hodanja i pumpanja krvnog pritiska vlastima. Za više od deceniju vladavine naprednjaci su dobro razradili tehnologiju podele oponenata, usitnjavanja, mehanizme preletanja, intriga i prislušnih centara, te se može pretpostaviti da su tragovi države duboko već prisutni u protestima.
Cinici bi rekli da studentski protesti liče na crnogorske litije. Bez generalizovanja, studenti i srednjoškolci u prvim redovima pred kamerama često ističu ikone, pravoslavne i hrišćanske zastave, srpske nacionalističke simbole. I, naravno, zastave – nema predaje Kosova. No, kao što je već rečeno, to nije generacija Vudstoka.
Čuje se pesma EKV-a „Zemlja“ i YU rock misija, ali i poruke hodočašća i novih solunskih boraca. Geneza eklektike protesta generacije „Z“ tu je inspirisana prošlošću, s pogledom u budućnost i ne treba je a priori osuđivati. Neki bi rekli: kakva je država, takvi su joj protesti, međutim mladost Srbije je bolja od njihovih roditelja.
Mladi su u epskoj i evolutivnoj prednosti
Sramno bi bilo potcenjivati napore svih tih mladih ljudi sa ogromnim entuzijazmom i životnom energijom, umornih i zadovoljnih, krvavih žuljeva od silnog pešačenja celom Srbijom.
Njih je, u stvari, Vučićev režim najviše potcenio i ponizio. Dao im je izbor – stranka i pokornost, kupljena diploma ili put pognute glave u inostranstvo.
Bez obzira koliko je Srbija duboko zanurena u zablude mitske logike, čudo sa decom se, ipak, dogodilo. O tome svedoče slike rasplakanog naroda kome se vraća nada i svetlost. Ipak, mitom i verom se neće rešiti pre svega osnovni zahtevi studenata, a onda i veoma pragmatični problemi budućnosti Srbije i još ozbiljniji izazovi rapidno promenjivog sveta koji ih okružuje i čeka da na sto istresu svoja nacionalna blaga.
Studentski otpor devedesetih godina je imao glavni cilj – da sruši predsednika Slobodana Miloševića kao oličenje režima. Protesti u Srbiji 2024/25. to nemaju. Zato Vučić ima prostora za manevar da se dodvorava studentima i istovremeno hapsi izdajničku opoziciju, NVO i strane plaćenike.
Mnoge ključne stvari na međunarodnom planu idu na ruku srpskom predsedniku, osim neposlušne dece u vlastitoj avliji. Čeka Vučić da se deca naigraju, a čeka i mladost da garda starih sirovih radikala poklekne i počne da ih sluša. Bez obzira na ishod, mladost će uvek biti u epskoj i evolutivnoj prednosti.
BORIS VARGA: Mir u Ukrajini će u četvrtoj godini rata krojiti svjetski diktatori
