Među nekolikim komentarima na tekst o psudeomitologiji građanske Srbije, komentator potpisan kao “Grenjar” napisao je sledeće: “U ‘Sarajevskim sveskama’ Mirko Kovač je pisao o Pekiću, prikazujući ga u jednom značajno drugačijem svijetlu od uobičajenog. Dio tog pisanja prenio je portal ‘Fenomeni.me.’ Da li možete da prokomentarišete Kovačev osvrt na Pekića?
Piše: Svetislav BASARA CdM
Naravno da ću moći, u izvesnom smislu čak i morati, dosta to govori o temi koju sam načeo. Kovačevo, naime, pisanije o Pekiću jedan je od najčvršćih dokaza moje teze da otac svih srpskih nacionalizama – uključujući i Šešeljev – srpski “građanski” nacionalizam nije politička doktrina, nego politička patologija, oblik psihičke leukemije kojoj su, kao i onoj biološkoj, podjednako podložni mladi i stari, geniji i glupani, pokvarenjaci i dobričine.
Kiša, Pekića i Kovača sticajem okolnosti nikada nisam upoznao, ali sam dobro poznavao, dugo prijateljevao i duge razgovore o poslovima i danima velikih srpskih pisaca u “godinama raspleta” vodio sa pokojnim Filipom Davidom, odanim prijateljem Kiša, Pekića i Kovača.
Da je Filip David živ, napisao bih o tim razgovorima više nego što ću ovde napisati, budući, međutim, da Filip više nije u prilici da reaguje, da stavlja primedbe i da koriguje moje nepouzdano sećanje, napisaću onoliko koliko mislim da neće previše zadreti u intime mrtvih ljudi, koje sam veoma poštovao.
Moram naglasiti da sam Kovača, kao najbližeg mom svetonazorskom i umetničkom senzibilitetu, najviše voleo i poštovao i to otvoreno govorio, zbog čega me je pokojni Božo Koprivica (ima li više ikog da nije pokojni), koji je takođe veoma voleo Kovača, ali je do adoracije voleo Kiša, ponekad krvnički gledao.
Od polovine osamdesetih, nad dugogodišnjim, harmoničnim prijateljstvom četvorice velikih pisaca – netipičnog za sujetnu umetničku branšu nezabeleženog u kulturama mnogo solidnijih karakterologija od naše – počinju se nadvijati tamne senke, koje – velikim iskušenjima uprkos – nisu završile totalnim pomračenjem. Sam je Kovač, uostalom, u pomenutom tekstu u ‘Sarajevskim sveskama’ napisao da “takva sjena može pasti i na moćni duh kakav je Pekićev nedvojbeno bio, ali da će mnoge druge vrline tu sjenu izbrisati”.
Sve ovo pišem u ko zna kom po redu pokušaju da pojasnim moju tvrdnju – zbog koje me u regionu znaju u čudu pogledati, ponekad i pomisliti da relativizujem stvar – da ratovi iz devedsetih nisu bili vojno-politički, nego književni projekat, da ratni stratezi nisu bili Milošević i njegov generalitet, nego jedan loš pisac, Ćosić, i jedan loš pesnik, Bećković, da tu nikakvog, makar provizornog, plana: šta osvojiti, kako zadržati osvojeno, šta uraditi sa osvojenim, nije bilo, da su ratovi – koji su iza sebe ostavili pustoš – povedeni i izgubljeni naprosto zato što ratni ideolozi nisu znali kud udaraju, a izmišljena srpska tradicija im je nalagala da nekud udare.
Nisu ratni ideolozi grešili kad su kao glavnu prepreku realizaciji ratnog projekta detektovali – i učinili sve da ih eliminišu – ugledne pisce koji su ostali gluvi na poj nacionalnih muza i koji su se žestoko protivili narastajućem šovinizmu, a ako se nekom može učiniti da šačica pisaca ne bi bila u stanju da poremeti ratne planove, valja se podsetiti da je samo jedan pisac – Skerlić – do te mere ugrozio Pašićeve planove da je morao biti fizički uklonjen.
Da bi se postiglo nacionalno jedinstvo u lošoj književnosti i trabunjanju, kao mamac – ili pre kao kamen kušnje – poslužila je SANU u koju je Pekić navrat-nanos primljen kao dopisni član 1985 – u vreme kad se Memorandum uveliko klepa – za prijem u koju je Vidosav Stevanović u dva navrata odbio da polaže prijemni ispit iz srpstva pred Akademskom komisijom Ćosić-Isaković, koja Kovača, znajući kakve je čvrstine njegov karakter, nije ni pokušala da regrutuje.
Nije se Kovaču ni malo dopala preozbiljnost Pekićevog shvatanja SANU, tog “legla šovinizma”, u kojoj se rafinisani gospodin uglađenih manira obreo u društvo poljoprivrednih tehničara i seoskih guslara, još mu se manje dopala Pekićeva oštra reakcija na rečenicu – bolje reći proročanstvo – Filipa Davida iz intervjua riječkom ‘Novom Listu’ u kojoj je David rekao – tačnije prorekao – da “bi na vlast u Srbiji mogli doći luđaci” – na šta je Pekić trogatelno odbrusio da je “suština demokratije upravo u mogućnosti da na vlast dođu ludaci”.
Kovač je to ovako prokomentarisao: “Da takvo što kaže, i to bez ironije, bez zezanja, čovjek poput Pekića, to je onda loša faza kada nacionalni osjećaj ruši vrijednosti nacije, a istinoljubivost zamjenjuje šarenim idolima”.
Nije se Davidu i Kovaču – Kiš je donekle druga priča koju ću ispričati u sledećem nastavku – mnogo toga dopadalo u Pekićevim poslovima i danima iz predratnih godina, ali nisu mu to uzimali za zlo – pričao mi je Filip David – znajući da je do naivnosti dobronamerni Pekić u padu komunizma privideo mogućnost obnove gospodstvene, idealizovane Srbije, koja je postojala samo u njegovanskim čardacima i magazama iz fantazmagoričnog “Zlatnog runa”, da je prevideo da je pad komunizma označio uspon ološa, ali da će ga plemenitost njegove duše blagovremeno vratiti sa stranputice.
Što se na kraju dogodilo. Godine 1992, nakon što su ga stranački drugovi doprineli na žrtvu u izbornoj jedinici Rakovica, gde ga je Šešelj potukao do nogu, već smrtno oboleli, razočarani Pekić prišao je na nekoj premijeri Filipu Davidu, stisnuo mu ruku i rekao “Bio si u pravu, ludaci su došli na vlast”.
Inače, ne postoje – i zadugo neće postojati – dva “srpskija” pisca od Vidosava Stevanovića i Mirka Kovača, u onom smislu u kome ne postoji “engleskiji” pisac od Šekspira ili “španskiji” pisac od Servantesa. Kao Šekspir i Servantes, Englesku i Španiju, Kovač i Stevanović Srbiju i njenu istoriju nisu farbali vašarskim bojama i kitili girlandama, nego su je saglavalali “iznutra” – možda je uputnije reći “odozgo” – i opisivali je onakvom kakva se njihovim umetničkim senizbilitetima činila da jeste i kakva se na kraju pokazala da je i bila.
SVETISLAV BASARA: Pseudomitologija druge/ bolje/građanske Srbije
