Sedmog septembra 2026. priča o Ratku Mladiću dobila je epilog na sahrani koja se, uprkos pseudožalobnoj trogatelnoj atmosferi, koreografiji i pravoslavnosti obreda na “najvišem nivou” – pretvorila u masovni politički skup i ko zna koji po redu – nije to prva sahrana takve vrste – uspeo nekrosociološki pokušaj da se iz smrti izvuče politički profit, koji je za glavnog ceremonijal-majstora sahrane, Vučića, bio ogroman.
Piše: Svetislav BASARA CdM
Ako ostavimo po strani predvidiva reagovanja nekolicine antiratnih usual suspecta, zlokobni muk kojim je propraćena Mladićeva sahrana sa svim državnim počastima, u prisustvu crkvenog i državnog vrha – i uz taktičko odsustvo Vučića, belodano je pokazao da u Srbiji ne postoji suštinska opozicija Vučićevoj (Ćosićevoj, Miloševićevoj, Koštuničinoj) politici i da su sva opoziciona delovanja motivisana isključivo personalnim animozitetom prema Vučiću.
Ne mislim tu samo na stranački (kako-tako) organizovanu opoziciju, mislim pre svega na odsustvo društvenog otpora dominantnom narativu o “srpskom svetu”, srpskim zavetima, srpskim posebnostima, srpskim junacima i srpskim istorijskim pravima.
Komentator prethodnog nastavka priče o Mladiću, potpisan kao “Biće bolje”, otuda greši kad piše: “Mislim da Basara griješi i da je procenat onih u Srbiji koji misle da je Mladić uradio pravu stvar mnogo veći od onih koji misle da je zločinac. Čak šta više, i oni koji misle da je uradio pravu stvar, znaju da je on zlocinac.”
Ovi drugi, koji misle da je Mladić uradio “pravu” stvar – za koji i dalje tvrdim da su manjina – daleko su od toga da misle da je Mladić zločinac, naprotiv, i čvrsto veruju – detektorom laži bi to pokazao da je Mladić “srpski junak”. To verovanje ne proizilazi iz podložnosti lošoj politici, ono je dogma jedne lažne religije, potkrepljeno autoritetom posrnule istorijske crkve, koja od osnivanja 1992, (a verovatno i od ranije), osim čisto nominalno, nije Hristova, nego srpska. Paul Tillich je pisao da lažne religije imaju motivacionu, okupljačku moć istovetnu autentičnim religijama, ali da po pravilu završavaju u dezintegraciji.
Pogrešno bi, međutim, bilo misliti da su svi koji tako misle i u to veruju nekakvi krvoloci i monstrumi – mada se nađe i takvih – to su uglavnom u svemu ostalom “normalni” muškarci i žene, većina ih mrava ne bi zgazila, ljudi koji se rađaju, odrastaju i formiraju u “deformisanom, histeričnom društvu koje nije politička zajednica nego verska sekta pod snažnim uticajem paganstva i animizma, društvu koje ne razlikuje stvarne, moguće i poželjne stvari”, (Bibo), društvu koje “odsustvo pretpostavki za normalan život uspostavlja kao pretpostavki za život (Đinđić), koje nespremnost da uloži napor se uklopi u tokove modernog sveta, tumači kao odbačenost od tog sveta, koje se sve dublje zatvara u okamenjene misaone matrice i sve čvršće veruje da je ono u pravu a da svi ostalo greše.
Srpska nacija, koja je kao i ostale zakasnele nacije sva “očerupana” banula u XIX vek, nije nastala. ako je ikad i nastala, u procesima istorijskog sazrevanja i političkih evolucija, nego je – kako sam napisao u prethodnom nastavku – puki etnografski konstrukt sklepan u pesničkim radionicama, kafanskim raspravama i po bulevarskim pozorišnim predstavama.
Društva mogu da evoluiraju, konstrukti ne mogu da evoluiraju, u tome je tajna dugovečnosti i praktične nerazborivosti “srpske ideje”.
Da su oni koji misle/znaju da je Mladić ratni zločinac većina, pokazuje statistika. SNS skupa sa minornim strančicama “patriotskog bloka“, na izborima doduše dobija natpolovičnu većinu, ali pri izlaznosti koja gotovo nikada ne premašuje 60%. Prema tome, rezervoar glasova tzv. građanske Srbije brojniji je od Vučićevog, veći deo kolača društvene moći – koju ne treba mešati sa političkom; to se odnosi na stepen obrazovanja i ekonomsku moć – otpada na nevučićevski deo populacije.
Gde je onda zapelo? Zašto se ništa ne preduzima? Zašto nema ni „o“ od organizovanosti koja bi društvenu moć pretočila u političku?
Odgovor na to pitanje je i istovremeno lak i veoma komplikovan. Jedan deo takozvane “bolje”, “građanske” Srbije – besmisleno je to izražavati u procentima – u suštini nema ništa protv velikosrpskog projekta, pod uslovom da se cilj postigne “mirnim putem”, bez krvi – a kako izgleda taj “mirni put” videli smo za vreme vlasti diumvira Koštunice i Tadića – nemaju, dakle, ništa protv temeljnih postavki srpske državne ideologije i politike, s tim što čvrsto veruju da je krivica za neprekinuti niz posrtanja i frontalnih sudara Srbije sa svetskom relanošću, perosonalna i da pada na loše, nasilne političare, a ne na lošu, nasilničku politiku.
Deo srpske populacije koji uviđa da nikakvog boljitka nema – niti ga može biti – bez temeljne promene nacionalne paradigme, bez ustavnog određenja države Srbije kao političke zajednice pojedinaca, a ne kao provizornog privatizovanog organa apstraktnog srpskog naroda, dan pre Đinđićevog ubistva izražen u procentima bio je četiri odsto.
Sada je taj procenat mnogo manji. Zapravo je merljiv promilima. GDF, politički pokret koji nastavlja tradiciju Đinđićevog DS, čiji se glas, ma koliko grupacija malobrojna bila – ipak podaleko čuje, na republičkim izborima iz 2023, osvojio je oko 4.586 glasova.
Kao što je 2003. 96% populacije pasivno saučestvovalo u pripremama Đinđićevog ubistva, tako je 7. septembra isto toliki procenat, manjina aktivno, većina pasivno, ispratila Mladića sa ovog sveta.
Otuda je u pravu Aleksnadra Molnar kad piše: ” Tek kada (U Srbiji) svoje grehe okaju svi oni koji su ih počinili – bilo da su bili u partijama na vlasti, bilo da su za njih glasali – i kada oni mlađi koji ih nisu počinili shvate da će biti pogubno ako ih budu ponovili, steći će kredibilitet potreban za bilo kakav ozbiljan razgovor”.
