Jaka tužba koju je Južna Afrika na Međunarodnom sudu pravde uložila protiv Izraela, pozivajući se na Konvenciju o genocidu, poziv je na buđenje mnogim zapadnim vladama i medijskim ispostavama koje su nekritički podržale izraelski podivljali rat. Sada bi trebalo da se zamisle i promisle nad činjenicom da su, po svoj prilici, podržali genocid. Tužba Južne Afrike označuje momenat u kome je, po prvi put od 7. oktobra 2023, priča onih iz Gaze, i priča Palestinaca uopšte, tako premoćno izrečena preko službenih kanala, probijajući se kroz propagandu i zbunjujuće zamagljivanje. Teško je a da se ne bude pod sveosvajajućim utiskom takve priče.
Piše: Nimer SULTANY The Guardian
Ono što je bilo upečatljivo tokom proteklih tri mjeseca jeste do smrzlotina zastrašujuća nebriga koja je pokazana prema životima palestinskih civila. I previše je blagoglagoljivog praznoslovlja bilo korišteno da bi se tolikim mnogima u Evropi i Sjevernoj Americi omogućilo da skrenu svoj pogled, ili, što je još gore, da opravdaju saučesništvo u onome što je Južna Afrika u svojoj tužbi nazvala genocidom, a to su činili svojom podrškom Izraelu, bilo diplomatskom, bilo isporukama oružja.
Južnoafrička tužba snažno je pokolebala pomenuto blagoglagoljivo praznoslovlje. Za razliku od mnogih koji su se pretvarali u tvrdnji da je ono što se desilo 7. oktobra 2023 nekakav spoljni napad u kome su palestinske snage prešle granice jedne suverene države, Južna Afrika je podvukla kontekst stalnog uskraćivanja prava na samoodređenje i prava izbjeglica na povratak. Uprkos izraelskim suprotnim tvrdnjama, Gaza ostaje okupirana teritorija zato što Izrael posjeduje efektivnu kontrolu nad tom teritorijom. Južna Afrika smatra da je Izrael koristio izgladnjivanje kao metod ratovanja protiv jednog osiromašenog geta, jednog geta koje je Izrael podvrgnuo, počevši od godine 2000, četirima izrazito disproporcionalnim napadima.
Opisujući izraelsku vladavinu nad Palestincima kao apartheid, Južna Afrika ne govori samo iz historijskog iskustva, nego isto tako naglašava i ponavlja ono što su mnoge organizacije za praćenje stanja ljudskih prava te eksperti UN-a već jasno pokazali. Amnesty International i Human Rights Watch poimenice su iscrtali, u opširnim izvještajima, apartheid-sistem dominacije, segregacije i institucionalizovane diskriminacije koji je Izrael nametnuo svim Palestincima. Tvrdeći kako je Izrael demokratija, mnogi političari i komentatori pretvarali su se da ovi izvještaji o apartheidu ne postoje.
Insistiranje na tome da je Gaza okupirana i da je opsada integralni dio jednog apartheid-sistema značajni su jer dovode u pitanje izrealski argument kako Izrael postupa u samoodbrani. Ovo nije bio slučaj napada spolja, tako da se izbijanje nasilja ne može tumačiti kao nihilistički terorizam, iracionalno nasilje, ili, pak, drevna mržnja. U svakom slučaju, Južna Afrika je iznijela tvrdnju kako je argument o samoodbrani nebitan jer ništa nikada nije u stanju da opravda genocid. Države ne mogu da počine genocid ili nametnu apartheid u ime sigurnosti ili samoodbrane.
Mnogi na Zapadu odbacili su optužbe za genocid kao objašnjenje raznih razoriteljskih mjera koje je Izrael primijenio u Gazi. Ovom odbacivačko-potcjenjivačkom stavu pripomogli su i mediji koji su se pravili da izraelske izjave o spaljivanju Gaze i protjerivanju Palestinaca ne postoje. Za razliku od toga, Južna Afrika je iznijela opširne navode takvih izjava, tvrdeći kako je „bitna osobenost“ ovog slučaja postojanje „ubjedljivo bogatog“ dokaznog materijala o genocidnoj namjeri, kao i o poticanju na genocid. Očito nimalo pokolebani tužbom u Hagu, izraelski parlamentarci proizveli su još mnogo takvih genocidnih izjava u danima uoči samog sudskog iznošenja tužbe.
Jedan od bizarnih argumenata dosada iznesenih protiv Južne Afrike jeste da ta zemlja ne bi trebalo da se uključuje u globalnu politiku, i da bi, umjesto toga, trebalo da se usredsredi na vlastite unutrašnje stvari. Ali nikada niko nije kritikovao EU i SAD zbog njihovog uključivanja u međunarodne odnose. Južnoafrička intervencija nastoji da zaštiti živote za koje zapadne zemlje, čini se, baš i ne haju—i zbog toga, to je nešto i opravdano i časno. Južna Afrika je naglasila da se nalazi u pravnoj obavezi da spreči genocid. Ukoliko Sud izda privremene mjere protiv Izraela, svaka država-sapotpisnica Konvencije o genocidu biće pravovremeno obaviještena i napomenuta da i one, takođe, imaju obavezu da spreče genocid.
Zato ne čudi da oni koji podržavaju Izrael upravo pokušavaju da odbace tužbu Južne Afrike. Ali ljudi od savjesti trebalo bi da očekuju i zahtijevaju sudsku intervenciju koja bi spasila palestinske živote. U svakom slučaju, ne bi trebalo mnogo da očekujemo od izraelskog sudije Aharona Baraka koga je Benjamin Netanjahu imenovao u sudijski sto u Hagu, kao predstavnika Izraela po ovoj tužbi. „U potpunosti se slažem sa postupcima vlade“, Barak je već izjavio.
Za druge sudije posljedice neuspjeha u intervenciji bile bi opterećujuće teške. Hitna potreba za intervencijom svima je bila jasna još onda kada je UN izjavio, danima prije sudskog zasjedanja, kako je Gaza, dom za 2,3 miliona ljudi, sada „prostor u kome nije moguće stanovati“, i da su rizici gladi i boleština zastrašujući, te da će isti dovesti do još mnogo smrtnih slučajeva.
Za silne muškarce, žene i djecu Gaze takva intervencija biće nešto isuviše malo, nešto isuviše kasno. Ali kako je Blinne Ní Ghrálaigh, zapanjujuće izuzetni irski advokat koji zastupa Južnu Afriku, ustvrdila tokom sudske prezentacije slučaja, ono o čemu se tu zapravo radi jeste spas mnogih drugih života. Bez zaustavljanja izraelske vojne djelatnosti, neće biti kraja desetkovanju Gaze niti će biti kraja uništavanju palestinskog naroda. Ukoliko Sud ne djeluje, ustvrdila je ona, to bi značilo napuštanje svojih vlastitih ranijih presuda, a ugled međunarodnog prava bio bi dodatno ukaljan. Sud se sada mora pokazati u takvoj izazovnoj situaciji.
