23.8 C
Mostar

TOMISLAV MARKOVIĆ: Dušan Vasiljev, antiratni pjesnik u vremenu ratnog huškanja

Vasiljevljev život bio je prekratak – rođen je 19. jula 1900. godine, a ovaj svet je napustio 27. marta 1924, nije dospeo ni 24. rođendan da proslavi. Za života nije stigao ni knjigu da objavi, a pesme, novele, drame ostale su u rukopisu i rasute po časopisima. Njegove pesme sabrao je u jednu knjigu Živan Milisavac tek 1950. godine, a proza i drame objavljene su ‘80-ih godina prošlog veka.

Piše: Tomislav MARKOVIĆ Al Jazeera

Pre nekoliko godina izdavačka kuća “Partizanska knjiga” objavila je dela Dušana Vasiljeva u dva toma.

U socijalizmu je Vasiljev bio kultni pesnik. Jedna od prvih pesama koje smo u osnovnoj školi učili napamet bila je njegova “Domovina”, a ti stihovi ostaju urezani u pamćenju za ceo život:

Domovina, to nije mrtva gruda
koja nas gvozdenom rukom veže,
to je ljubav za oblak što plovi ovuda
za pesmu što se ovde razleže.

Školske proslave i obeležavanja državnih jubileja bili su nezamislivi bez njegovih pesama “Čovek peva posle rata”, “Žice” ili “Plač matere čovekove”.

Glumci su rado recitovali njegove pesme, pogotovo kultnu pesmu o čoveku koji posle rata peva kako je gazio u krvi do kolena i nema više snova, možda je najpoznatija interpretacija Bekima Fehmijua.

Subverzivna poezija

Prošle su decenije od tog doba nevinosti, a kao da su prohujali vekovi. Socijalizam je srušen, nastupila je epoha nacionalističke mržnje i krvožednosti, ratnog huškanja, novih ratova, zločina i genocida, epoha u kojoj smo ponovo brata zvali dušmanom kletim. I nije se još okončala, kraj joj se ne vidi, oni koji su je stvorili i dalje vladaju, a pisci i intelektualci koji su propovedali krv i tlo i dalje su naše zvezde vodilje i počasni članovi panteona nacionalne kulture.

U takvoj društvenoj, političkoj i kulturnoj atmosferi delo Dušana Vasiljeva štrči i deluje još subverzivnije nego u vreme svog nastanka.

Nije Vasiljev zaboravljen, daleko od toga. Njegove pesme su u čitankama, ponekad se i recituju, ali je kontekst potpuno promenjen. Stota godišnjica od pesnikove smrti dostojno je obeležena u njegovoj rodnoj Kikindi. Organizovani su “Dani Dušana Vasiljeva” sa nizom manifestacija – u Narodnom muzeju je postavljena izložba “Čitanje Vasiljeva”, napravljen je okrugli sto gde se govorilo o pesnikovoj epohi, održana je i svečana akademija.

Gimnazija nosi ime Dušana Vasiljeva, a u Kikindi se dodeljuje i književna nagrada “Dušan Vasiljev”. Kikinda postojano čuva sećanje na svog velikog pesnika.

Živa slika apsurda

Setili su se pesnika i u Bitef teatru, pa postavljaju komad Dunje Matić Misterija Dušan Vasiljev. Tim povodom, direktor ovog pozorišta Miloš Latinović rekao je da je “sto godina od smrti mladog Vasiljeva prilika da se podsetimo možda i najsnažnijih antiratnih stihova u ovdašnjoj književnosti”, te da je “njegova poezija ponovo aktuelna”, jer “živimo užasan period ratnih zbivanja i strahota koje se dešavaju oko nas”, pa su njegove pesme “u današnje vreme jedan snažan antiratni krik”.

Sve je to tačno, samo ima jedan mali problem. Latinović je funkcioner Socijalističke partije Srbije (SPS), bio je vođa socijalista u Kikindi i kandidat za narodnog poslanika ove stranke. A SPS je ona partija na čijem je čelu bio Slobodan Milošević koji je započeo četiri rata i “crvene godine klanja”, ostavio iza sebe stratišta, zgarišta, leševe, razorenu zemlju i plač desetina hiljada matera čovekovih.

Kad lojalni vojnik zločinačke partije hvali antiratni krik Dušana Vasiljeva, to zvuči kao ruganje poslednjim ostacima zaklane ljudske pameti. Pritežalac partijskog plena hvali pesnika koji je pevao kako u ovom mutnom moru bluda i kala ne traži plena, kako je željan zraka, i mleka, i bele jutarnje rose: “Ostalo vam na čast!” To je živa slika apsurda u kojem živimo već decenijama, gde je sve izvrnuto naglavce.

Autorka komada je takođe prozborila koju o Vasiljevu, dosta originalno: “Pesnik je izabranik poezije, onaj čija je duša pozvana da se pesmom oslobodi bola. I zato on može da čuje pesmu koju je svemir poslao tog jutra, i da je naiskap popije“. Možda je bolje ne raščlanjivati logički ovaj iskaz, pitati se šta se dešava s pesmom nakon što je pesnik unese u organizam ili razmišljati po kojim skorotečama ravnodušni svemir šalje stihove svojim izabranicima. Što bi rekao Vasiljev: “Stvarnost je jauk što caruje na bregu”.

Dan kajanja

Pisalo se i govorilo o Vasiljevu i u vreme danas omraženog socijalizma, ali malo drugačije. Recimo, ovako: “Osnovno otkriće Vasiljeva jeste otkriće ovog rušenja, ovog tla što se otvara pod čovekom, ovog živog peska na vrhu brda na kome caruje jauk ugroženog čoveka. Niko se nije prestravio, u ovo doba, od nagonskog čoveka onako kako se prestravio ovaj dečak-pesnik, izvrgnut na milost i nemilost nagonskim silama: čovek je, samim svojim nagonima, ovaj čovek rata: rat je tamo gde je čovek, i čovek je tamo gde je rat”.

Tako je pisao Radomir Konstantinović u eseju Dušan Vasiljev i poluglasovi levih ekstrema daleke godine 1976.

Došla su neka druga vremena u kojima se slave i nagrađuju ratnohuškački pesnici, a mirotvorci zgađeni nad užasima rata bivaju gurnuti na marginu. Danas disonantno, bezmalo izdajnički zvuče Vasiljevljevi stihovi iz pesme “Dan kajanja”:

Ja sam plakao za svaku kap krvi
što ih čovek Čoveku proli.
U mom je srcu bilo tuge više svega.

U društvu koje ne zna za saosećanje prema žrtvama, koje negira sopstvenu odgovornost za zlo – nema dana kajanja ni plača nad prolivenom krvlju.

Iz režimskih medija, iz nacionalističkih intelektualnih salona, sa asocijalnih mreža neprekidno odzvanjaju ratni bubnjevi, zvuci mržnje i pozivi na nova klanja. U takvoj halabuci Vasiljevljevi stihovi su strano telo, a on sam bela vrana.

Put nam je svima u bolu isti,
ma se mi kako zvali:
beli generali ili crveni ekstremisti.
Vidik nam je siv od žica,
i nebo je sivo,
i duša je siva,
u valu smrti, tifusa, padavica, pevao je Vasiljev u pesmi „Žice“. Ne priznaju naši nacionalni bardovi da im je duša siva, a zajednička sudbina i put, pobratimstvo lica u svemiru – za njih je čista jeres i lična uvreda.

Oni su pesnici ontološke omraze, večnog rata između nas i njih koji treba voditi do istrebljenja.

Ja sam gazio u krvi do kolena,
i nemam više snova, pevao je Vasiljev, a naši bardovi sanjaju da će neke nove generacije ponovo gaziti u krvi do kolena i rado bi ih gurnuli u još neki pokolj. Pod patriotskim sloganom “Ćeraćemo se još”.

Pred čovekom će pasti bog

Antiratni stihovi Dušana Vasiljeva remete ritam ratnih talambasa, ali nije pacifizam njegovog dela ono što se najradikalnije suprotstavlja današnjici. Živimo u epohi klerikalizma, crkva je vrhovni autoritet, a svaka kritika ili sumnja u crkvene dogme tretira se kao napad na svetinje, izdaja nacije i autošovinizam. Vasiljev nije bio samo antiratni pesnik, već i poeta ljutog ateizma, čiji stihovi danas zvuče kao radikalna blasfemija.

Pevao je Vasiljev “krvavu bunu protiv boga”, pisao je o bogoubistvu; ljudi su u sveopštoj klanici Prvog svetskog rata, u pomamnom ljudokolju uništili poredak koji je počivao na religiji. Bog je mrtav, ubijen, ali ne i pokopan:

Ubili ste ga smeli,
a ne smete da ga pokopate?
Priđite lešini bliže. Stisnutih zuba
i kao sveća bled leži bauk
što ga bogom zvaste.

Smrt boga trebalo bi da donese oslobođenje čoveku, ali njemu savest ne da mira, kad ostane sam, u tami, šapuće mu na uvo kako je bog uvek bio i uvek biće. Zato Vasiljev poziva na obračun sa bogom u sopstvenoj nutrini:

Ali kad ponovo počne da sviće,
mi ćemo svojom rukom
svoje rasporiti grudi;
i pozvaćemo na hajku
sve žene i decu i ljude.
I ako ima u nama boga,
iskopaćemo ga iz svojih duša.
I onda ćemo narediti
da udari u talambas i balalajku
i da se kolo povede
od severnog do južnog pola.
I to će biti dan Čovečjeg bola –
al’ boga neće biti.

Kada noć ponovo nahrupi, uslediće definitivna bitka čoveka i boga:

Ali ćemo i mi, s noževima u ruci,
nad dušama svojim bditi,
cele noći, u zasedi.
I svakodnevno ćemo piti
iz čaše crvenog bezvjerja.
I opet ćemo pobediti.
I pred čovekom će pasti bog!

Ljudi su u nama duboko skriveni

U kontekstu današnje lažne vere, bogobojažljivosti i nametnute pokornosti crkvi i bogu, ovi pobunjenički stihovi zaista zvuče radikalno. Ima Vasiljev i blasfemičnije stihove, pogotovo u pesmi “Plač matere čovekove”, što ih u očajanju govori majka nad telom mrtvog sina.

To je pesma pobune protiv poretka nepravde i laži, zasnovanom na religiji koja opravdava tlačenje, ropstvo i krvoproliće:

Sine, tebi su i meni rekli
da smo robovi,
i naša su srca bez milosti razvlačili.
I sve su nam uvek tumačili,
da se setimo
da to bog tako želi!

Rođeni, mrtvi Sine, bog je laž,
i naši su ga dušmani izumeli.
Ustani, Sine, da se svetimo,
da krvlju vekovnih namesnika boga
posvetimo forume Rima,
i da kopljem ponovo probodemo rebro
Učitelju iz Jerusalima.
Da iskopamo Judino srebro,
i da na tome svetom mestu
podignemo Čoveku hram.

Ima Dušan Vasiljev sreće što je klasik, pa ne mogu da ga se otarase, da ga prećute i izbrišu. Da je naš savremenik, prosto bi ga proglasili za neprijatelja, autošovinistu, bezbožnika kojem ništa nije sveto, za mrzitelja crkve i boga, i prepustili ga zaboravu. Jer njegovi davnašnji stihovi, pisani pre jednog veka, zvuče ne samo aktuelno, već i pogubno po današnji kleronacionalistički poredak. Možda bi i delovali pogubno, kad bi imao ko da ih čuje.

Nažalost, nismo dovoljno ozbiljno shvatili ni Vasiljeva, ali ni mnoge druge pesnike, pa smo zato danas stigli do društvenog i duševnog stanja opisanog u završnici pesme „Žice“:

Ljudi su u nama duboko, duboko skriveni,
i ne mogu,
ne mogu,
ne mogu da se vrate.

TOMISLAV MARKOVIĆ: Srpska te zove da negiraš i slaviš genocid

- Advertisement -spot_img
- Advertisement -spot_img

Popularno