Pogrešno bi bilo shvatiti kao retoričku figuru rečenicu iz prethodnog teksta da dolazak svake nove vlasti u Srbiji označava nultu godinu istorije. Svojevremeno sam negde napisao (ili izjavio) – i nisam mnogo pogrešio – da su Miloševićeve antibirokratske, jogurt i balvan revolucije bile neka vrsta Francuske revoliucije ološa, jedna od periodičnih, karikaturalno ničeanskih prevrednovanja svih bezvrednosti.
Piše: Svetislav BASARA CdM
Nije bila prva, sigurno neće biti poslednja.
Doista ima nečeg karikaturalno francuski revolucionarnog u nastojanjima svake nove srpske vlasti da izbriše što je moguće više tragova prethodnog režima, pogotvo u oblasti takozvane “kulture sećanja”, memorijalnoj umetnosti i arhitekturi.
Izuzimajući sporedne, nevažne ili politički neutralnim imenima nazvane ulice, u Beogradu praktično nema ulice koja je pod istim imenom potrajala duže od četrdesetak i kusur godina. Rekorder u broju promena imena svakako je (trenutno) Krunska ulica na Vračaru koja je tokom stopedeset godina postojanja – kaskajući u stopu za političkim i društvenim previranjima – menjala ime čak dvaneset puta, od kojih je najduže 1951-1997. nosila ime Proleterskih brigada, po kojoj jedna od ličnosti – kraljica Draga – po kojoj joj je (za njenog kratkog života) ulica bila nazvana, verovatno nije stigla njome ni da prošeta, jer je ubrzo ubijena u atentatu.
Najkraće je – nepunih godinu dana, nosila ime Gospodar Jevremova, navart-nanos nadenuto posle ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage, i onda u više navrata kao pas na bljuvotinu vraćala imenu Krunska.
Za ulicom Krunskom jedva da zaostaje (ternutno) ulica Svetogorska, koja je od 1872. do danas promenila sedam imena, od kojih je najduže nosila ime Ive Lole Ribara, na čijem početku od pre nekoliko godona kao turistička atrakcija – ili neka vrsta spomen ploče kolektivne beslovesnosti i zaborava – stoji tabla sa ispisanim svim imenima koja je nosila.
Politička čistka spomen obeležja NOB-a, kao i stotina, verovatno hiljada, Titovih bista i spomenika, od kojih su neki imali visoku umetničku vrednost, obavljena je još pre ideološkog glajhšaltovanja ulica, na samom početku devedesetih. Rušitelji Titovih spomenika nisu, međutim, bili nacionalisti i radikali – iako ne bi imali ništa protv da budu – bili su to sinovi onih koji su te spomenike podizali i koji su se – dok drugačije nije naređeno – pred tim spomenicima klanjali i “polagali cveće”.
Grozomornostima i nakaznostima posttitoističke, “demokratske” – naročito DSS-ovske – memorijalne arhitekture i umetnosti posvetiću poseban tekst. Pre, međutim, nego što se pozabavim političkom tehnikom “demokratskog” sprečavanja suočavanja sa realnošću, napisaću nekoliko redaka o fenomenu koji nije bio indukovan “odozgo” nego se spontano razvio – fenomenu dobrovoljne dekomunizacije i pravoslavizaciju srpskih grobalja.
Svako povremeno mora ići na sahrane, sledstveno sam i ja išao na sahrane i svaki put kad bih došao na neku sahranu, opažao sam da je na srbijanskim groblima iz godine u godinu sve manje tzv. piramida sa petkokrakom – koje su do kraja osamdesetih uzdizale nad otrpilike 40 odsto – grobnih mesta – koje su postepeno zamenjivane krstovima, dok negde sredinom devedesetih nisu potpuno nestale.
Ponovo napominjem da nije bilo nikakve medijske kampanje, nikakvog političkog pritska da se piramide zamenjuju krstovima. Piramide su krstovima dobrovoljno – po automatizmu po kome se menjaju nepodobna imena ulica – menjali najbliži srodnici, u većini indiferentni i prema krstu i prema petokraki. Ponovo to napominjem da bih ponovo ukazao na podložnost srpske populacije bespogovornom subliminalnom upodobljavanju svakom političkom trendu i slepom prihvatanju svakog dominatnog narativa.
Jedan od tih bespogovornih narativa je da Srbija nije učestvovala u ratu, da se, ako je nešto malo i ratovala, samo branila, da su Srbi bili najveće žrtve, da genocida u Srebrenici nije bilo. Ostatak priče znate, da se ne ponavljamo.
Godine 2005. neočekivano se pojavila velika pukotina na tom narativu. Ovako se to zbilo. Nataša Kandić je pukim slučajem doznala da po okolini Šida cirkulše, da se prodaje na crno i po kućnim sedeljkama prikzuje kaseta sa VHS snimkom nekolicine vezanih muslimanskih mladića – civila, kojima pripadnici paravojne jedinice “Škorpioni” iz blizine pucaju u leđa. Izlažući se veliki rizicima Kandićeva je došla u posed kasete, koja je nedugo potom stigla do Haga i prikazana na suđenju Miloševiću, da bi juna 2005. verovatno sistemskom greškom ili zahvaljujući deluziji džurnog urednika da je u Srbiji konačno nastupila demokratija – bila prikzana na RTS-u u takozvanom prime timeu.
Snimak brutlanog ubistva bespomoćnih mladića izazvao je masovnu konsternaciju u Srbiji i to ne samo u (manjinskom) antiratnom delu populacije, nego i među (većinskom) indiferentnim delovima stanovništva, pa čak i među većinom onih koji su opravdavali zločine u BIH, kao “pravednu osvetu za 500 godina robovanja.”
Jedna je naime, stvar prijanjanje uz apstraktni narativ o osvetničkom boju srpskih junaka protiv vekovnih osvajača i zulumćara, sasvim je nešto drugo, neposredni uvid u zversku egzekuciju konktertnih ljudi iz neposredne blizine, na snimku na kome se izbliza vidi kako rafali otkidaju komade tkiva.
Bila je to idealna prilika da RTS nastavi sa prikazivanjima takvih snimaka, kojih nije manjkalo, koji bi zacelo doveli do kolektivnog otrežnjenja i katarze. Naravno da je ta prilika (namerno) propuštena. Tačnije sprečena. Neko na tadašnjem vrhu – Koštunica ili Tadić, svejedno – stavio je veto na dalje prikazivanje i zaštitilo Miloševićevo nasleđe laži da su „Škorpioni“ kriminalna grupa koja nema veze sa državom.
