Zahvaljući nespretnom izricaju Radomira Konstantinovića koji je na nekoj predratnoj konferenciji u Sarajevu u nameri da kaže da nisu baš svi u Srbiji poklonici Ćosić-Miloševićeve ideologije i politike – rekao da postoji i “druga Srbija”, sam po sebi besmisleni termin “Bolja Srbija”, ubrzo je prerastao u još jedan od lažnih mitova, na koji je nasela i veštačka inteligencija, koja o Drugoj Srbiji kaže da: “označava građansku, proevropsku i pacifističku struju koja se devedesetih godina 20. veka usprotivila režimu Slobodana Miloševića i dominantnoj nacionalističkoj ideologiji i da je nastala kao simbol otpora zalaganja za demokratizaciju, ljudska prava i suočavanje sa ratnim zločinima.
Piše: Svetislav BASARA CdM
I tako su “Dobri Srbin” i pridodati “Dobri Drugi Srbin”, postali dioskuri.
Veštačka intelgencija ne greši, ona pošteno radi, pretražuje arhive i baze podataka, sintetizuje sakupljeni materijal, ali nije u stanju – a nije ni u obavezi – da podvrgava proveri verodostojnost ionako neproverivih podataka. Tačno je da je na početu devedestih u Srbiji postojala jedna građanska, proevrospka i pacifistička struja koja se usprotivila režimu Slobodana Milioševića, ali to je bila malobrojna, getoizirana skupina muškaraca i žena, koje bih sva mogao nabrojati poimence, a da ne potrošim mnogo prostora.
Osim pomenute šačice muškaraca i žena okupljenih u Beogradskom krugu, SRSJ-u i UJUDI-ju – nešto docnije Građanskom savezu – i rasutih pojedinaca po srbijanskim varošicama, početkom devedesetih, u Srbiji nije bilo nikakvih proveropskih i pacifističkih struja. Milošević je za ratnu politiku – koju je eksplicitno najavio, a čiju strategiju su razrađivalli Ćosić, Bećković i njihovi ađutanti – na prvim višestranačkim izborima dobio podršku od 67, 71 odsto glasača. Uz razumljivi izuzetak glasova manjinskih stranaka i 5,72 odsto glasova koje je osvojo kandididat SRSJ i UJDI-ja, Ivan Đurić, ostatak populacije možda nije bio za Miloševića, ali je aktivno ili pasivno bio za njegovu ratnu politiku.
Slepo sledeći Ćosićev idiotski princip – “najpre nacionalno pitanje, tek potom demokratija” (kao da to dvoje ne ide zajedno) za ratnu politiku “zaokruživanja životnog prostora” bila je i ogromna većina članstva Demokratske stranke, stožera tadašnje opozicije, u koju je Ćosić odmah po osnivanju infiltrirao svoje uticajne poverenike, koje Đinđić -nakon što je prezueo stranku i rebrendirao je – kao ubeđeni demokrata, nije hteo da “počisti”, što su ovi docnije znali da iskoriste. Znamo kako.
Fluidnih 15%-20% populacije i u to je vreme je – manje više kao i sada – platonski “naginjalo” proevropskoj i pacifističkoj agendi, istina ponajpre njenim materijalnim i površnim stranama, ali ni tada – kao ni sada – je malo ko iz te socijalne grupe bio spreman da uloži napor i da se aktivno politički angažuje i organizuje. Budući da Đinđićeva dijagnoza o Srbima kao narodu koji ne zna ništa o sebi, ima snagu akisoma – a da sam i ja Srbin – nikada neću uspeti da objasnim kako se u toliko velikom broju (inteligentnih) glava rodila (i zauvek učvrstila) misao da (unapred podrazumevane) lične čestitosti, dobronamernosti i nenasilnosti “zaslužuju ” čestitu, dobronamernu i nenasilnu državnu upravu, a da su korumpirane, otimačke i nasilničke srpske vlasti – čiji su politički predstavnici i simpatizeri u svim vremenima aktivni i slično organizovani – anomalija, a ne vekovno pravilo.
I danas posle četitri decenije ubrzanog sunovrata svih instutucija i vrednosti na kojim počivaju civlizovana društva, čućete u privatnim razgovorima ili pročitati u opozicionoj štampi usplahireno pitanja – “kako nam se ovo dogodilo” – koja je (bilo i ostalo) dimna zavesa iza koje prikriva pravo pitanje – “Zašto nam se ovo neprestano događa i zašto ništa ne preduzimamo da se to preokrene u dobrom smeru, osim što povremeno organizujemo proteste protiv sve nepodnošljivije realnosti.”
Faktografija govori nešto drugo: od sredine osamdesetih, pa do početka ratova devedesetih – kada su, kako to biva u ratovima, muze, ućutale, a đavo odneo zbilju – osim napred pomenutih marginalnih organizacija i nekolicine privatnih lica – niko se nije protivio Miloševićevom usponu. Miloševićeva snaga je počivala na inherentnoj slabosti fluidnog entiteta Druge Srbije. Sve do druge polovine devedesetih, Milošević nije nailazio ni na kakav otpor. Lakše je, naprosto, propadati, uzdati se u idiotski Pašišćev aksiom – “nema nam spasa, propasti nećemo”- i očekivati čudotvorni rasplet situacije u pravcu “boljeg života” nego se potruditi oko popravljanja stvari propasti, naime, na ruku idu erozija i inercija, dočim popravljanje zahteva napor i savladavanje otpora društvenog materijala, mnogo većih od napora koji se ulaže u rasulo.
Sasvim je izvesno da bi Miloševiću manevarski prostor bio bitno sužen, ako ne i sasvim onemogućen, da je recimo retroaktivna “građanska, proevopsaka i pacifistička struja” upriličila masovne demonstracije i organizvala danonoćni prsten odbrane ispred kuće Bogdana Bogdanovića, čoveka koji je godinama predvideo trajektoriju sunovrata, na čijoj je fasadi mesecima bio ispisan ogromni crni grafit – “Ovde živi ustaša” – u kojoj je veliki protomajstor živeo pod opasdom, sve dok se nije sklonio u emigraciju.
Ili da su slični protesti organzivani u slučaju progonstva Mirka Kovača, jednog od najznačajnijjih srpskih pisaca, označenog kao “neprijatelj srpstva”, pored čijeg imena je na famoznom spisku za odstrel – čiji sam faksimil imao prilike da vidim – pisalo: “ubiti i oduzeti stan”, a čije je prinudno preseljenje u Hrvatsku elita građanske, proevropske i pacifističke Srbije (gora od rulje većisnki doživela kao “nacionalnu izdaju” i odlazak na neprijateljsku teritoriju.
Nastavak u sledeći ponedeljak.
