Još jedan prođe Vidovdan, uzburkan k’o more, duž pustih ulica Brankovići već gore, a srce umorno, željno mirnih snova, neka tiho plovi van ove zemlje. Sa novim jutrom sve će isto biti, ja to dobro znam, bolje da se više ne srećemo, i zato zbogom. Nek zvuci pesme te ispunjeni setom sada mirno plove preko granice.
Piše: Tomislav MARKOVIĆ Antena M
Parafraza pesme iz “Pozorišta u kući” mogla bi da bude najbolji komentar još jednog Vidovdana mrmota koji se upravo završio, mada izgleda kao da neprekidno traje, kao u nekakvom večnom Danu večno-praroditeljskog sveta, u tobožnjoj večnosti, gde se živi zajedno sa mrtvima, i gde nema mrtvih, da parafraziram Radomira Konstantinovića.
Što reče isti autor: “Osnovna pretpostavka duha palanke negde je u tome: da je to duh koji, zaboravljen od istorije, pokušava sada ovaj udes da preobrazi u svoju privilegiju, time što će i sam (onako kao što se klin klinom vadi) da zaboravi istoriju, ovim zaboravom da se ovekoveči u samom sebi, zaveren trajanju, s onu stranu vremena. Vreme je s druge strane brda, tamo gde počinje svetski haos, ili haos apsolutno-otvorenog sveta”.
Ništa se ne menja, ništa ne teče
Da, zaista je izuzetost iz istorije, iz vremenskog toka osnovni utisak proteklog vikenda. I proteklih decenija. Kosovski boj kao da se dogodio prošle nedelje, a car Lazo samo što je kolokvirao sa svetim Ilijom maskiranim u sokola, ticu sivu, i u tom dijalogu opredelio se za carstvo nebesko, evo, nema ni pola sata od tog razgovora.
Za razliku od odrođenog sveta koji je izdao arhajski nepokret i tumara tamo-amo, kreće se napred-nazad, levo-desno, trampivši večnost za temporalnost, kod nas, čuvara kosovskog i svakog drugog zaveta, stvari stoje sasvim drugačije. Nama te belosvetske mudrolije ništa ne znače, mi ne priznajemo, na primer, Heraklita, između ostalog i zato što je nosio nadimak Mračni, a mi smo sinovi svetla, pa se zato, nasuprot drevnom Efežaninu, u životu i smrti vodimo filozofskom maksimom: Ništa se ne menja, ništa ne teče.
Razbojnička banda koja se lažno predstavlja kao politička partija SNS obeležila je Vidovdan prigodnim skupom, sa tradicionalnim trpanjem autobuskog mesa u klimatizovana vozila, transportom ljudskog tereta do mesta zbivanja mitinga u Beogradu, te ograđivanja tora ispred bine, da ne bi koje napredno grlo zbrisalo pre nego što Vučić održi govoranciju i pre nego što roboti (pravi, a ne čovekoliki) odigraju moravac.
Duhovne vrednosti iz sefa
Vidovdan je proslavljen i prigodnim porukama bezlične prirode, na primer poslanicom putinofilnog ministra Nenada Popovića koji je poručio da “bez kosovskog zaveta ne bi bilo duhovne snage koja je srpski narod očuvala kroz vekove iskušenja i stradanja”, kao i da je “sveta obaveza čuvati Kosovo i Metohiju”. Zagledan duhovnim okom u carstvo nebesko (Moskva, zadnja pošta Kremlj), Popović je proslovio da je na KiM “srpski narod predvođen Svetim knezom Lazarom izabrao Carstvo Nebesko kao svoj večni ideal, stavljajući duhovne vrednosti iznad prolazne zemaljske slave”.
Ministar je otelotvorenje sledbenika kneza Lazara i kosovskog zaveta. Stavljajući duhovne vrednosti iznad prolazne zemaljske slave i zemaljskih dobara, izgradio je poslovnu imperiju u Rusiji, enormno se obogatio tako da više ni sam ne zna šta sve poseduje od konvertibilnog duhovnog blaga, obezbedio je deset budućih generacija (naravno, novcem, ali u duhovnom smislu), i sve to zahvaljujući duhovnoj snazi koju direktno crpi iz kosovskog zaveta i vidovdanske etike. Obezbedio se kosovski zavetnik na vreme, ako slučajno bude nekih problema u carstvu nebeskom, ako se ispostavi da za njega tamo nije predviđeno mesto boravka, Popović bar ima čime da podmiti nadležne nebeske službe, ako već nije kaparisao mesto u raju.
Davljenici u zapadnjačkoj reci
Studentski pokret je svoj vidovdanski skup organizovao u Kraljevu, pod nazivom “Sve se vidi na Vidovdan”, gde se sve orilo od iste priče o kosovskom zavetu, Lazaru, kosovskim osvetnicima, božurima iz krvi izniklim, nedavanju Kosova, carstvu nebeskom i ostalim andramoljama jedne odavno mrtve pseudomitologije. Pored standardnih govorancija, priređen je i odgovarajući kulturno-umetnički program. Na početku svečanosti jedna studentkinja je dosta izražajno deklamovala pesmu Milana Rakića “Na Gazimestanu”, obećavajući da će dati život u novom Kosovskom boju, baš kao što ga je dao i pesnik, a i svi oni što su propovedali klanje i pogibiju na svetoj srpskoj zemlji.
Odjekivali su stihovi kroz vreli junski vazduh, prizivajući nova izginuća, što logično sledi nakon uginuća zdrave pameti i mučkog ubistva istine iz niskih pobuda: “U krvavoj stravi, / Kada trulo carstvo oružja se maša, / Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi”. Naravno, tu su i nezaboravne strofe u kojima se poeta izvinjavao plemenu što se školovao na dekadentnom zapadu, tvrdeći kako je i dalje veran pradedovskoj veri u Naciju (koja se lažno predstavlja kao hrišćanstvo):
“Danas nama kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas je zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše.
Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli
Danas, taj te voli, jer zna da si mati,
Jer pre nas ni polja ni krševi goli,
Ne mogaše nikom svesnu ljubav dati!
I danas kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem”.
Dostojni škorpionstva našeg
Džaba slogan, ništa se ne vidi na Vidovdan, jer onaj ko glumi da je slep kod očiju ne može da progleda. A ni čitanje srpske poezije im ne ide od ruke i očiju, zakucali su se u patriotskom kiču, nisu dogurali čak ni do pobune Crnjanskog koji je u “Lirici Itake” pevao: „O Balši i Dušanu Silnom da umukne krik. / Vlastela, Vojvode, Despoti behu sram”. A ni do sledećih stihova u kojima Crnjanski direktno polemiše sa Rakićevom pesmom: “Slavi i Oklopnicima nek umukne poj. / Despotica sveti nek nestane draž. / Gladan i krvav je narod moj. / A sjajna prošlost je laž”.
Nema vajde od čitanja i recitovanja podobnih stihovanja opštih mesta nacionalističke ideologije, bolje je čitati neke kritičke glasove, ali to je očigledno nepopularna disciplina među današnjom omladinom, pogotovo pobunjenom protiv nečeg. Na primer, možda nije zgoreg pročitati parodiju jednog marginalnog pesnika na pomenutu Rakićevu pesmu, pisanu nakon silnih zločina koje su srpske vojne, policijske i paravojne formacije počinile na Kosovu.
Na Gazimestanu
(Iz zbornika patriotsko-profiterske lirike Sveopšta istorija hodočašća)
Silni „Škorpioni“, bez mozga i straha,
Pijani k’o zemlja i pogleda bela,
Ušmrknuste crtu kokainskog praha,
Pa složno u grabež i u palež sela.
Slobino kraljevstvo survalo se s vama.
K’o skakavci prođoste sred Kosova ravna,
Kosovo postade jedna grobna jama,
Kosturnica krasna i zločinom slavna.
Čistog rodoljublja obrazac ste dali:
Prvo Šiptarima mazneš soma kerma,
Potom ih postreljaš, a telesa spališ,
Il’ gurneš u jamu hladniju od đerma.
Danas nama kažu, deci srednjeg veka,
Da smo nedostojni škorpionstva našeg,
Da nas je nagrizla trulež zapadnjačka,
I da nam se duše tla i krvi plaše.
Sveta zemljo moja, lažu! Ko te voli,
Taj ljubi i tvoje prirodne lepote:
Cvetna polja, zlatne zube, pištolj goli,
Srebrn escajg, frižidere i velike svote.
Ako opet dođe do Kosovskog boja
Ja ću vredno krasti, klati, otimati,
(Orošen kapljama trudbeničkog znoja)
U hladnjače nove leševe trpati.
Vidovdanski durbin
U okviru kulturno-umetničkog programa nastupio je čak i jedan guslar, što je jasna poruka pobunjenom i ostalom građanstvu, poruka ne samo ideološka i politička, već i estetska i kulturološka. Vidoviti guslar je takođe sve video na Vidovdan, pa je uz ovaj čudnovati instrument sa samo jednom žicom (pametnom dosta, šta će nam više, nismo mi za perverzne muzičke instrumente sa mnogo žica, a ni za dekadentne zapadnjačke harmonije i rafinmane) zapevao iz bijela grla prigodnu popevku.
Gudač na jednoj žici je repovao pesmu “Vidovdane, moj očinji vide” Amfilohija Radovića, mitropolita poznatog po obožavanju ratnih zločinaca, zagovaranju ideologije krvi i tla, a još poznatijeg po tome što se javno odrekao Hrista, njegovog učenja i celokupnog Novog zaveta, proterujući Sina Božijeg u metaistoriju. Trijumf nacionalnog kiča ovako izgleda, kao pomor dobrog ukusa i prebijanje poezije buzdovanom šestopercem na mrtvo ime: “Vidovdane, moj očinji vide / Tobom vidim što drugi ne vide / Vidim Laza čestitoga kneza / Besmrtnoga kosovskog viteza. / I sa njime jato mučenika / Iz krvi im iznikli božuri / Iz kostiju znak časnoga krsta / Svoje Nebo nose na tri prsta”, i tako dalje, i sve u tom stilu bezočne antipoetske lagarije i galimatijasa.
Dobro, bar smo saznali zašto i kako se na Vidovdan sve vidi, jer tajnovidci ne gledaju ovozemaljskim, ljudskim očima kao mi, obični smrtnici, već zure kroz Vidovdan, kao kroz neki čarobni dvogled ili durbin, pa im se otvaraju neslućeni vidici koje drugi pripadnici čovečanstva, kao nepripadnici izabranog nebeskog naroda, ne mogu da vide. Kad pogledaju kroz to iskrivljeno, izvitopereno staklo, izbrušeno vekovnim lažima, falsifikatima, obmanama i samoobmanana – njima se čini da sa guslarima, Amfilohijem, Beogradskim sindikatom, Danicom Crnogorčević i oveštalim patriotskim šund-stihovima mogu da donesu promenu sistema koji je na takvim ideološkim, estetskim i kulturološkim bezvrednostima i nastao. Poznato je da put u provaliju vodi na vrh Olimpa.
Vreme je da se menjaju đozluci
Zapravo je sve ovo tužno, to večno ponavljanje istih halucinacija, a još je i dozlaboga glupo. Ne vredi to više ni komentarisati, analizirati, kako ozbiljno da se baviš budalaštinama, nema više ni smisla ni svrhe. Na ceo taj koloplet uvek istih manifestacija Zemne Tupine možda je najbolje uzvratiti jednim stihom Vojislava Despotova: “Kakve će biti noći kad naiđu crni dani?” Pitanje je retoričko, odgovor je nepotreban.
Kad smo već kod pitanja optike, pogleda, očinjeg vida, viđenja onog što niko drugi ne vidi i srodnih oftalmoloških problema zavetnog tipa, nije zgoreg podsetiti na još jednog zaboravljenog klasika srpske poezije. Veliki pesnik Miodrag Stanisavljević napisao je mnogo šta, između ostalog je pisao i kolumnu “’Umor u glavi” u “Republici”, podigavši ovaj novinski žanr do visine prave književnosti. U jednom tekstu iz aprila 1995. bavio se narečenim problemima.
U odeljku “Grozomorna optika” ovako veli Stanisavljević: “Konačni ishod onomadašnjeg ‘događanja naroda’ jeste – da se istom narodu neprimetno dogodilo dobrovoljno ropstvo. Srbi su zadovoljni tim ropstvom jer je u tom ropstvu trećini žitelja ove zemlje koji nisu ‘ići’ zaista loše. Zbog te činjenice Srbi nisu spremni da primete da je i njima samima loše, lošije nego što im je ikad bilo. Srbi nisu u stanju da primete jad svog sadašnjeg položaja zbog loših naočara koje su sami izabrali na buvljoj pijaci svog navodnog ‘buđenja’. Tiranija je, dakle, u Srbiji gotovo samonikla, samokalemljena. Ovdašnje ropstvo je nastalo po principu ‘uradi-to-sam-sebi’. Ono zato ima lepe izglede da postane loša navika”.
A o tome “kakva se slika dobija gledanjem kroz naočare kupljene na nacionalnom buvljaku” govori sledeća činjenica: “Vođi kosovskih Srba zaključili su da Srbima na Kosovu nije dobro zato što nesrbima nije dovoljno loše, jer su naučili da se ‘promeću’ i, zamislite, ne samo da dišu nego čak i ‘kuće grade’”. Odatle sledi jedini mogući zaključak, preporuka, rešenje: “Vreme je da se menjaju đozluci”.
Žmureći pogled na svet
Đozluci, kao što vidimo, ni posle tri decenije nisu promenjeni. Vernost vidovdanskim naočarima sa nacionalnog buvljaka traje, između ostalog, i zato što nacija ne čita svoje velike pesnike poput Stanisavljevića. I ne samo da ne čita, već ih proglašava za izdajnike i izrode, takoreći “Brankoviće”, o tome je nešto mrmorio i neki nesrećni profesor na studentskom okupljanju u Kraljevu – ko kritikuje kosovski zavet, taj je zna se šta; ko ne vidi ono što samo odabrani nebesnici vide, ko gleda svojim očima i još im veruje – taj je izdajnik plemenskog žmurećeg pogleda na svet.
Previše je tražiti od mladih, sredovečnih i starih da pročitaju zbirku “Jadi srpske duše” Miše Stanisavljevića, pesničku knjigu koja govori o Omarskoj, opsadi Sarajeva, o “Zemlji Zaobilaznoj” i “Republici Zasebnici”, o ljubičastim nekrofilima što u ruševinama drže prvu sednicu vlade, o Tirančiću koji pretvara Bosnu u svoj lični vrt smrti, o tome kako “i drugi su narodi patrioti, nema zbora, al’ mi smo u tome prave svinje”, o dobu kad je sluganstvo bilo patriotska dužnost. Previše je stvarnost te poezije neprihvatljiva za one što su ogrezli u dobrovoljnim lažima, u zvaničnim krivotvorinama i zametanju krvavih tragova.
Ako već za to nemaju stomak, neka pročitaju bar jednu Stanisavljevićevu knjigu za decu, briljantnu, urnebesno duhovitu, čudo od jezičkog volšebništva. Knjiga se zove “Levi kraljevi”, kamo sreće da se na ovim šatro buntovničkim skupovima mogu čuti neki Mišini stihovi. Ima u toj knjizi i pesama koje se poigravaju epskim nasleđem, mogle bi da posluže mladima kao nauk kako se čita tradicija, kako slobodan um stupa u dijalog sa nasleđem, kako ne biti rob koji kleči pred nacionalnim totemima i tabuima. Ima tu i jedna pesma na aktuelnu vidovdansku temu. Jeste poduža, ali vredi je navesti u celini. Ko ima uši da čuje, neka čuje.
Kosovski boj
U Srbiji, pre šesto leta,
vladaše neki Laza;
žena mu se zvala Milica,
a Kruševac mu beše glavna baza.
Hiljadutristaosamdesetneke,
u dvorištu manastira Studenice,
Laza je sa svojom svitom
jeo uvozne grčke lubenice,
kad stiže neki turski katana
pa, pošto pročisti grlo,
reče da ima pismo od sultana
poverljivo strogo vrlo.
»Peki! Peki!« – reče mu Laza –
»Kako si? Jesi li vredan?
Ima li koja kriška viška
jer čovek je sigurno žedan?«
Zatim pred plemstvom bledim
razmota pismo turskog cara
al’ reče: »Ne, ne vredi
ne vidim ništa bez nočara.
Neka studenički iguman
– čovek učen i uman –
sultanovo pismo pročati
da vidimo kol’ko je sati!«
Iguman uze Muratovo pismo
i poče da tumači one kuke:
»Od Murata… sina Orhana…
osvajača celog Balkana…
knezu Lazaru, na ruke…
Od bitke kod Pločnika
nisam imao počinka…
Doveo sam iz Male Azije
nove delije i gazije…
Razapeo sam čador
na sred polja Kosova…
Šaljem ti objavu rata
po ministru inostranih poslova…
Sakupljaj hitno vojsku…
spremaj se za odlučnu bitku…
odmah po primitku ovog pisma…
Požuri…
čekaju nas junačka dela…
A dotle – srdačan selam!«
…
Sa obe strane reke Sitnice
(male i dosta plitke)
stajale su dve vojske
čekajući početak bitke.
Turci zasviraše u zurle,
zalupaše u tepsije i džezve
(»Nateraćemo u bekstvo Đaure
pomoću buke i dževe!«)
Ali, sa srpske strane,
iz hiljadu svirala,
odjeknu neko kolce
i ta je svirka Anadolce
veoma iznervirala.
A usred svirke neki Srbin
(odvaljen od brega, jači od bika)
stupi pred turske čete
i stade da ih čika:
»Čik, Turci, čik!«
Turci su molili puni straha
(iako ih beše triput više):
»Ma nemoj, prika, da nas čikaš,
to nas potpuno urniše!«
…
Jedan poznati letopisac
ostavio je ovaj podatak:
Turci su prvi izgubili nerve
i izvršili strašan atak.
Ali Boško, sin starog Juga,
hrabar k’o soko, lep k’o slika,
stupi tada pred Anadolce
sa četom ljutih oklopnika.
Ha! – viknu vitez Boško
i dimiskija mu sevnu u ruci…
»Opasan dušman! Opasan dušman!«
graknuše prestravljeni Turci…
Laza naredi peharniku:
»Otvori bure župske plemenke!«
A Murat je vrlo nervozno
grickao kikiriki i semenke.
Al’ hrabrog viteza Boška
– sačekaše iza ćoška
i dični oklopnici
razbežaše se u panici.
»I vi ste junaci« – reče Laza –
zreli ste za »Staro gvožđe!«…
A Murat se smešio zadovoljno
čupkajući župsko grožđe…
…
Na scenu u tom trenu
istupi Srđa Zlopogleđa
i prema Turcima krenu
sevajuć ispod mrkih veđa.
Povika neko mlado Ture
(što prodavaše klaker i bozu):
»Viđao sam tog Srđu na vašarima
kako izvodi neku Hipnozu!
Sklanjajte mu se s očiju!
Spasavajte se što hitnije!
On pogledom obara ptice u letu,
naročito one sitnije!«
»Opasan dušman! Opasan dušman!«
graknuše Turci u horu
i staše puni strave
da beže prema Crnom moru…
…
Al’ nije primetio strašni Srđa
da mu se prikrada neka rđa;
i nije čuo Zlopogleđa
kad mu viknuše »Pazi, leđa!«
Pogibe srditi Srđa
i Turci se povratiše od straha,
pa pominjući Alaha
krenuše ponovo u napad.
Laza povika bodrog glasa:
»Napred, o deco gordog Rasa!«
Ali, potomci stare Raške
i dalje napredovahu – unatraške.
…
A na obližnjoj planini
jedan je čoban čuvao stoku
i letimično posmatrao bitku
da bi bio u toku
događaja.
Zvali su ga Miloš Kobilić
(jer je nađen kod konja na paši).
Bio je hrabar,
a pomalo i neustrašiv.
Kad vide srpsku vlastelu
kako kreću u Kidavelu
on reče: »E Miloše,
stvari postaju prilično loše!«
Pa se s planine sjuri
(onako obučen u ovčje kože).
»Opasan dušman!« graknuše Turci
»Spasavaj se ko može!«
Nastaše džumbus i tarapana,
frtutma i opšta bežanija…
»Alah il alah« zapevaše hodže,
»Juri nas Miloš Bedevija!«
…
Al’ Laza kaza: »Milošijo,
dobro si im pete potprašio!
O tvojoj junačkoj desnici
već ode pevaju pesnici!«
Al’ Milošu se na čelu
skupiše oblaci tmasti
pa reče: »Te pesmopevce
tužiću za uvredu časti!
Skroz se pogrešno peva
jer ja sam, kneže, levak!«
»Ma dobro, Kobiliću…«
poče Laza…
»Obilić, kneže, Obilić,
od prideva ‘obilno’.
Znaj da si me sad ozbiljno
uvredio.«
…
U turski tabor puštena je buva:
»Kod Đaura se nešto kuva.
Miloš Bedevija, hrabri rslan,
hoće da pređe u islam!«
Ako ne laže ondašnja štampa
Miloš je još istog dana
stigo do Muratovog kampa
i zatražio prijem kod sultana.
Ali janičari iz garde
ukrstiše halebarde:
»Imaš li zakazano
il’ si onako bano?«
Pomoli se mladi Bajaza
(sultanov sin iz sedmog braka)
pa reče: »Ma ko to džaka
kad spavam?«
A kad Miloša spazi Bajaza
on klimnu glavom i pokaza
da ga puste.
Miloš uđe u čador
krijući blagu nervozu…
»Sedi, mladiću!« – reče sultan –
»Hoćeš li jednu bozu?
A možda kosovsku lozu?
Il’ neku drugu rakiju?«
Tad Miloš iz potaje
potegnu svoju čakiju…
…
Svaki se Turak lecno
na vest da je Miloš recno
sultana.
Nastade strašna halabuka…
A Miloš poput vuka
pardon! poput kurjaka
jurnu u horde Turaka.
Probijao se celog dana
kroz šumu turskih jatagana…
Tek uveče, kod nekih vrba,
naiđe na jednog skrivenog Srba.
»Dođi ovamo!« – pozva ga Miloš.
»Nema od čega da se plašiš.
Reci mi samo kako naši napreduju?«
A vojnik promuca
(jer mu se u grlu nešto steže):
»Beže, moj viteže, beže!«
Miloš povika u očaju:
»Strašno greše, strašno greše…«
Htede da se uhvati za glavu –
ali glave tamo ne beše.
…
»Ovo je početak kraja!«
– reče Laza,
pa se oslobodi carskog sjaja,
baci krunu i zlatne toke
i preobuče u neke džoke.
Neki vele da je Bajaza
uhvatio i pogubio Laza…
A drugi kažu da je
uz Moravicu
otvorio privatnu kafanicu.
Na njegovoj firmi je,
da skrene pažnju,
bilo naslikano prase na ražnju.
A pismeni su mogli i natpis ovaj da spaze:
»KOD LAZE – SVE JE TAZE!«
