Poslednji studentski skupovi u Novom Sadu i Kraljevu nisu se završili isceniranim napadom režimskih provokatora na policiju. Gotovo je postalo uobičajeno da se veći protesti završavaju predstavom za prorežimske televizije i tabloide, kojima je cilj da se studenti i građani prikažu kao nasilnici i neprijatelji države.
Piše: Boris VARGA CWBS
Međutim, u pitanju je samo promena metoda pritiska. Nakon studentskog skupa u Novom Sadu huligani u fantomkama polupali su automobil Davida Gruhonjića, sina novinara i univerzitetskog profesora Dinka Gruhonjića koji je neprestano na meti kampanje linča režima u Srbiji. Pažljivo je birano mesto, vreme i meta napada.
Poruka se šalje ne samo oponentima režima već i svim potencijalnim nasilnicima – dozvoljeno je targetirati decu i napadati porodice onih koji su javni kritičari Aleksandra Vučića.
Ubrzo se na meti režima našla i maloletna kćerka vojnog analitičara Aleksandra Radića, koji je govorio o primeni zvučnog oružja na najvećem studentskom skupu u Beogradu 15. marta 2025. godine. Prorežimski mediji nisu slučajno objavili video snimke praćenja Radića na kojima je snimljena i njegova maloletna kćerka, ubrzo nakon čega je on napustio Srbiju.
Protiv slobodoumnih mladih i obrazovanih
Ako vratimo film tri godine unazad, pre studentske pobune, građani su u kolektivnoj depresiji od partokratije i autokratskog režima napuštali Srbiju. Većina istraživanja javnog mnjenja poslednju deceniju i po, faktički od dolaska na vlast Srpske napredne stranke, govori o tome da više od polovine mladih želi da napusti Srbiju i život nastavi u ekonomski stabilnijem i pravno uređenijem društvu na Zapadu.
Međutim, emigracija iz Srbije tada nije sagledavana kao proterivanje i metod političke borbe populističkog autokratskog režima protiv slobodoumnih mladih i obrazovanih.
U svetu je taj trend uveliko u primeni. Zašto bi represivni režim XXI veka pravio logore, mučio ljude i uprljao se krvlju na nekom novom trgu Tjenanmen? Nema potrebe organizovati cele kaznene ekspedicije i naselja za disidente u Sibiru koji ostaju stalna prisutna pretnja autoritarnim vođama, kada ih se može jednostavno otarasiti i – proterati.
Najbolji savremeni primeri političkih okolnosti i prakse proterivanja neistomišljenika na koje se nesumnjivo oslanja režim u Srbiji je iz Belorusije i Turske.
Iako u Srbiji prošle godine na najvećem studentskom skupu 15. marta u Beogradu, nije bilo nikakvih planova zauzimanja institucija, kao u Turskoj, srpski režim želi da prikaže studente i opoziciju kao one koje su pokušali da sruše ustavni poredak.
Proces protiv 12 optuženih u Srbiji zbog priprema za rušenje države traje duže od godinu dana, šestoro mladih je pobeglo u Hrvatsku. Poslednjih dana država Srbija nadrealno menja priču u vezi primene zvučnog topa i sprema se da proganja sve one koji tvrde da je režim protiv svojih građana primenio zvučno oružje.
Interpretirano rečnikom groteskne distopije: nije država primenila zvučni top protiv svojih građana, već su studenti sami iscenirali primenu zvučnog oružja kako bi srušili Aleksandra Vučića.
Belorusija i Turska kao primer
Radi se nesumnjivo o nedvosmislenoj poruci oponentima režima – ako ste protiv nas, proteraćemo vas iz zemlje.
Te metode uveliko koristi beloruski diktator Aleksandar Lukašenko, koji je posle neuspelih protesta nakon falsifikovanih predsedničkih izbora 2020. godine proterao više stotina hiljada građana.
Belorusi su postali druga najveća grupa stranaca koja dobija prve boravišne dozvole u EU, odmah iza državljana Ukrajine. Među onima koji su napustili Belorusiju posle protesta 2020. godine nalazi se veliki broj visokoobrazovanih građana, uključujući IT stručnjake, lekare, umetnike, novinare, studente i članove nezavisnih sindikata, od kojih su mnogi učestvovali u protestima ili su zemlju napustili zbog političke represije i straha od krivičnog progona.
Nakon pokušaja navodnog vojnog udara 2016. godine, turske vlasti pokrenule su opsežne vanredne mere koje su uključivale masovna hapšenja, otpuštanja iz javnog sektora i krivične postupke protiv osoba osumnjičenih za povezanost sa organizatorima puča. Međunarodne organizacije za zaštitu ljudskih prava ocenjuju da su te mere u velikom broju slučajeva zahvatile i političke protivnike vlasti, novinare, akademike i aktiviste, uz zatvaranje brojnih nezavisnih medija i sudske postupke protiv pojedinih opozicionih lidera pod optužbama za terorizam i druga krivična dela.
Tokom poslednje decenije Tursku su napustile stotine hiljada građana, uključujući značajan broj visokoobrazovanih stručnjaka, novinara i političkih aktivista. Organizacije za ljudska prava dokumentovale su slučajeve oduzimanja ili poništavanja pasoša, dugotrajnih zabrana rada u javnom sektoru i drugih administrativnih ograničenja koja su, prema ocenama brojnih posmatrača, doprinela odluci mnogih da napuste zemlju i zatraže međunarodnu zaštitu ili politički azil u evropskim državama i drugim zemljama.
Pobediti ili biti proteran
U Srbiji ne postoji sveobuhvatna i detaljna statistika koliko je osoba uhapšeno, ostalo bez posla, smenjeno, degradirano na javnim funkcijama i procesuirano tokom studentskog i građanskog protesta 2024-26, pre svega zbog toga što on i dalje traje.
Međutim, zabrinjavajući je širi kontekst politički motivisanog emigriranja građana iz Srbije prethodnih decenija, nakon ratova 90-tih. Prema analizama OECD-a i drugim međunarodnim procenama, Srbija se od početka 2000-ih u mirno doba suočava sa intenzivnom emigracijom. U različitim periodima procenjuje se da zemlju godišnje napusti između oko 30.000 i 60.000 ljudi, jedna četvrtina sa visokim obrazovanjem, pri čemu se nakon sredine 2010-ih godina beleži rast emigracionih tokova.
Prema različitim međunarodnim analizama (OECD, UN i drugim izvorima), procenjuje se da je Srbiju od početka 2000-ih trajno napustilo više stotina hiljada građana, a pojedine procene su da se radi o više od pola miliona ljudi, među kojima je veliki broj mladih.
Nesumnjivo da su u pitanju ekonomski motivi, koji su usko povezani sa političkim razlozima odlaska iz Srbije svih onih koji ne prihvataju partijsku knjižicu i pokornost vođi.
Smrt 16 ljudi u Novom Sadu pokrenuo je bunt mladih ne samo protiv korupcije, već i protiv migracija i odliva mozgova. Populističkom režimu ne trebaju blistavi umovi mladih, već poslušnici kojima će da vlada, zato je borba studenata protiv autokratskog režima u Srbiji pre svega ultimativna – pobediti ili biti proteran.
