U subotu, 31. oktobra – šest dana posle izborne pobede Studentske liste – na naslovnoj strani vikend izdanja “Danasa” osvanuo je naslov “Tragedija koja je promenila Srbiju”. “Tragedija” u naslovu odnosi se na urušavanje novosadske nadstrešnice koja je u trenu usmrtila šesnaest osoba. Naslov je samo delimično istinit. Istinitiji naslov bi glasio: “Tragedija koja je promenila vlast u Srbiji”. Naslov, koji bi hteo da kaže celu istinu, morao bi glasiti: “Da nije bilo novosadske tragedije, Vučić bi i dan danas bio na vlasti i ko zna koliko bi dugo na vlasti ostao”.
Piše: Svetislav BASARA CdM
Vučić je ovoliko dugo – celih četrnaest godina – opstajao na vlasti, ponajpre zahvaljujući tome što je većina srpske “opozicione” populacije i pripadajuća intelektualna elita, koja je pretprošle nedelje masovno glasala za Studentsku listu, Vučićev režim (pogrešno) percipirala kao “nepravdu” i anomaliju, umesto da ga (ispravno) shvati kao zasluženu, korektivnu kaznu za plebiscitarni otpor Đinđićevim naporima da obavi reformski posao – koji sada Studentska lista obećava da će uraditi – ali i za plebiscitarno neodupiranje i tolerisanje serije državnih udara, salonskih šovinističkih ispada na granici rasizma i velikosrpskih brljotina, poput osnivanja opskurnog kulta ratnih zločinaca, u izvedbi “građanskog” tandema Koštunica – Tadić, neke od kojih brljotina se ni Vučić ne bi drznuo da počini.
Politika Aleksandra Vučića bila je puki produžetak politike Ćosića, Koštunice i Tadića nasilnim sredstvima i od pretprošle politike Ćosića i Miloševića – sa kojom je Koštunica uspostavio kontinuitet – razlikovala se samo po tome što je nasilje bilo usmereno prema “unutra”, ne prema spolja (čitaj: prema regionu, po kome je Vučić rovario isto onoliko koliko su to činili Tadić i Koštunica).
Vučić je tu, još krajem XIX veka anahronu politiku, doveo do njenog krajnjeg (jedinog mogućeg) ishodišta: potpunog (možda nepopravljivog) raspada društva. Starkelje iz SANU – nenadmašne u nadevanju imena “pita” svakojakim govnima – toj socijalnoj dezintegraciji bolećivo tepaju “srpske podele”. Nisu to, međutim, nikakve podele, to je raspad. Razbijena vaza nije “podeljena”, nego je uništena. Mogu se, doduše, krhotine vaze sakupiti i zalepiti smrt lepkom, nešto iz tog lepljenja ispadne, ali nije to više ta vaza.
Slično sakupljanje i lepljenje stoji i pred srpskim društvom. I to u najboljem ishodu stvari.
Ima tome nekoliko godina otkako sam u nekom intervjuu izrekao – i potom u novinskim tekstovima više puta ponovio – rečenicu kojom sam navukao mnogo poprekih pogleda, koja glasi: “Nije Vučić napravio Srbiju ovakvom kakva je, samo je razotkrio kakva suštinski jeste”.
Pokazalo se da je to učinio i kad je izgubio izbore. Pogledajmo načas izborne rezultate, potom analizirajmo izbornu aritmetiku.
Najpre rezultati. Ako ne uračunamo manjinske liste – koje ionako niko ni u šta ne računa – u novom sazivu srpskog parlamenta građane Srbije će zastupati poslanici samo dvaju političkih stranaka – mada bi bilo bolje reći “političkih aglomeracija” – SNS-a i Studentske liste. Politika SNS-a je dobro poznata i vrlo je stara, nova – ukoliko bude nova – politika Studentske liste tek treba da bude formulisana.
Izbori su pokazali – i dobro je što su pokazali, mada to što su pokazali nije dobro – da je srpsko društvo potpuno nezainteresovano za bilo kakve ekološke, zelene, socijaldemokratske, socijalističke (liberalno demokratske da i ne pominjem) politike – sve takve su ostale ispod cenzusa, skupa sa politikama potencijalno destruktivnijim od Vučićeve – i da je svoje poverenje dalo jednoj višekratno dokazano destruktivnoj politici i jednoj politici za koju postoji osnovana sumnja da je (možda i većinski) protivnija modusima operandi Vučićeve, dokazano destruktivne politike, nego samoj toj politici.
Izborna aritmetika je još zagonetnija. Na izborima koje je izgubio Vućić zapravo nije izgubio ni jedan glas njegove izborne baze, ili ih je izgubio vrlo malo. Sto četiri poslanika i 38,97 odsto osvojenih glasova je politička snaga, koju samo politički amaterizam i pobednička euforija mogu potceniti.
Izbori su pokazali još nešto – za šta sam odavno podozrevao da je tako, što sam pre par meseci javno i rekao u intevjuu za magazin Radar – naime da je većina populacije Srbije – i to većina kod koje je većinski paket društvene i ekonomske moći (koje nisu isto što i politička moć) – oduvek bila PROTIV Vučića, samo je ostajala pasivna sve dok destruktivnost, nasilnost i pomahnitalost Vučićevog režima nisu prešli (previsoko) postavljeni prag tolerancije.
Srpsko društvo je – ne mogu a da ne kažem: ne sasvim zasluženo i (verovatno) preuranjeno – ponovo dobilo još jednu šansu. Sve mogućnosti su ponovo otvorene. Ponovo su otvorena sva vrata, uključujući i ona evropska. Ima mesta za optimizam – nema mesta za ono čega ima: za pobedničku euforiju – nipošto, međutim ne bi valjalo zanemariti raskošnu srpsku istoriju prokockavanja šansi.
Valja sačekati da euforija prođe. Ko god ubuduće bude donosio odluke – a neko će morati da ih donosi, “neposredna demokratija” je hippy iluzija i najkraći put za Vučićev povratak na vlast – trebaće mu mnogo smelosti za suočavanje sa pustinjom realnosti. Ko god taj bio, toplo mu preporučujem da najozbiljnije shvati reči Željka Pantelića, citiram: “Nije moguće uspostaviti pravnu državu, tržišnu ekonomiju i slobodu medija vodeći antievropsku, rusofilsku, sinofilsku politiku, šireći mržnju prema NATO-u, to jest komšijama koji okružuju Srbiju. Ko misli da je to moguće, ili je naivan ili ima neku drugu agendu. Ima ih mnogo koji su naivni, možda ima i više onih koji imaju drugu agendu.”
