Da li je Đinđić imao šanse da preživi? Da! Imao je. Ništa nije predodređeno. Sudbina postoji samo u antičkim tragedijama. Postoji doduše nešto – a naročito postoji u Srbiji – što izgleda kao gvozdena neminovnost, ali to nije sudbina, to je inercija, a inerciju je moguće zaustaviti i preusmeriti. Pod uslovom da postoji “politička volja”.
Piše: Svetislav BASARA CdM
Najlakši način da Đinđić preživi bio je da – se “utali”. “Utaliti” se, to u žargonu političkog polusveta znači uklopiti se u dominantu matricu, sprovesti neke kozmetičke reforme, ne dovoditi u pitanje “srpsku ideju”, ne preturati po prošlosti, ne remetiti rođačko – burazerske veze, ne izručivati “srpske junake” Hagu i – najvažnije – ne odustajati od “Srpske ideje”.
Glavni izvođači radova na poslu pacifikacije i srbifikacije Zorana Đinđića – koja je započela šestog oktobra rano ujutru – bili su Jovica Stanišić i Dobrica Ćosić kojima su sasluživali visokopozicionirani insajderi, infiltrirani od osnivanja u Demokratsku stranku.
Uobičajilo se govoriti: Đinđić nije imao podršku javnosti, Đinđić faktički nije imao ni (većinsku) podršku u stranci, čiji je bio predsednik.
Naravno da je Đinđić znao ko je ko (šta je i čiji je) u DS-u – svi su to, uostalom znali, Srbija je velika tajna samo u pesmuljcima Desanke Maksimović – mogao bih, da je prostora za bacanje navesti dugačku listu “uglednih imena” Čosićevih i Stanišićevih operativaca – Đinđić, međutim, ni u jednom ternutku nije pokušao da ukloni ubačene “elemente” iz stranke, koji su, opet, u više navrata pokušavali da smene njega, poslednji put kad se da bi (privremen) izmakao Miloševićevim head huntersima, bio sklonio u Crnu Goru za vreme bombardovanja 1999.
Orijentalno-bizantske intrige, zavere, unutarstranačke podmetačine, “pakovanja” i “nameštanja”, sve je to Đinđiću bilo odvratno do gađenja. Ako bi neki Ćosićev poverenik – recimo Boris Tadić – dobio većinu na glasanju za izbor potpredsednika DS-a, Đinđić je to bez prigovora prihvatao, bez obzira šta je lično mislio o Tadiću – a nije mislo ništa dobro, i što je odlično znao ko je, šta je i čiji je Tadić.
Đinđić je znao, dosta je pisao tome, a to je malo ko čitao, da se nedovršenost države, razvaljenost i autoritarnost srpskog društva mogu prevazići i isključivo eliminacijom obuzdavanjem ličnih emocija i samovolja i striktnom primenom proceduralnosti.
Kaže se: Đinđić je bio naivan. Netačno, nije bio naivan, nije bio lukav. Takođe se kaže: Đinđić je bio lakomislen. Takođe netačno. Nije bio lakomislen, bio je hrabar. Takvog kakav je bio – hrabar i odlučan – tandem orijentalnih provincijalnih prepredenjaka, Jovica Staniišić – Ćosić, nije uspeo navesti slatkorečivostima, štapovima i šargarepama na kompromise tipa “nemoj izručiti Karadžića, izruči Jokića (nekog tamo)”, “nemoj dirati Mladića, neće se to svideti “narodu”, večnom pribežištu srpskih nitkova”.
Isto tako su propali i pokušaji da se Đinđić “omekša” primamljivim finansijsko – poslovnim ponudama koje se ne odbijaju, koje je Đinđić redovno odbijao. Kao što je odbijao i pritiske zapadnih partnera i korumpiranih zapadnih ambasadora da pulenima Zapada dodeljuje nacionalne frekvencije i unosne poslove mimo procedura, na osnovu zasluga za minuli opozicioni rad. Što je otvoreno i rekao u razgovoru sa visokim američkim zvaničnikom koji je lobirao da se nacionalna frekvencija dodeli bez tendera televiziji B92: “Za zasluge mogu dobiti orden, za nacionalnu frekvenciju moraju na tender.”
Naknadni dosrbljivači Zorana Đinđića ne greše u jednoj stvari: osim neposredno posle petog oktobra, Đinđić nije bio miljenik zapada. A nije to bio iz istog razloga zbog koga nije bio miljenik 96 odsto populacije Srbije: zato što je bio naumio – i u naumu donekle uspeo – da državu Srbiju postavi na ustavne i zakonske temelje i da je izvuče iz polukolonijalnog statusa, u kome tavori od osnivanja.
Đinđić se, naprosto, nije mogao podmititi, njime se nije moglo manipulisati. Jezikom ruske propagande rečeno: “kolektivnom zapadu” odgovaraju upravo ovakve, nedovršene i anemične balkanske države i – pod uslovom da ne prave nerede po regionu i ne kvare poslove – njihovi autoritarni gospodari.
Drugi, paradoksalno izgledniji način da Đinđić preživi – u koji se Đinđić najviše uzdao – bio je da ga atentatori promaše, kao što su ga nekoliko puta i promašivali. Kao što bi ga i kobnog 12. 3.2003. promašili da na poslu ubistva nisu bili angažovani gotvo svi resursi države, čije je vlade bio premijer.
U trci sa vremenom koju je izgubio – opet paradoksalno: ne zbog svoje brzine, nego zbog sporosti političkih pozadinaca atentata – Đinđić se uzdao u univerzalno pravilo da ljudska priroda uvek radije izabira slobodu, nego neslobodu.
Glavna startegija Đinđićeve politike – zbog koje je, osim ekonomskih, bio zapostavio sva druga pitanja (uključujući ličnu bezbednost) – bila je pokretanje procesa oslobađanja građana Srbije od tiranije pseudomitologije i “ideologije robova”, resantimana.
Znao je Đinđić da je kolektivno nesvesno stvarni vladar svih kolektivističkih zajednica. Ono što nije znao – a nije poživeo dovoljno dugo da sazna, mada je bio počeo da naslućuje – jeste da je i nesloboda stvar slobodnog izbora.
Jedina (nenadoknadiva) šteta od propasti Đinđićevog porojekta je njegova prerana smrt u organizaciji države koju je hteo da preporodi. Štete koje su nastala posle njegovog streljanja – čiji se kraj ne može sagledati – neminovna su (i zaslužena) posledica pogrešnog izbora 94 odsto populacije Srbije.
