Kaže se – i to se kaže s dobrim razlogam – da najduže traje ono što je sklepano, nedovršeno improvizovano, a tome bi valjalo dodati da najveće nesreće izazivaju šeprtlje, neozbiljni, lično možda i nenasilni ljudi koji su zahvaljujući ironijskim obrtima istorije i nezrelostima populacija preozibiljno shvaćeni. Populacija – u datom slučaju srpska – koja je preozbiljno shvatila čoveka – pa čak u tom čoveku prividela “spasitelja nacije” – koji je na dojavu pariske srpske patriotske emigracije da na platnima Ljube Popovića “nema ništa srpsko”, otputovao u Pariz na čelu specijalne komisje SANU koja je trebalo da utvrdi ima li na Ljubinim platnima ičega srpskog i koji je “stručnom ekspertizom” ustanovio da na nekim Ljubinim platnima ima “srpskih topola” koje su u stvari – lično mi je to Ljuba pričao – bili sasvim anacionalni čempresi.
Piše: Svetislav BASARA CdM
Godine 1989. već smrtno oboleli Kiš – jedan od do tada najvatrenijih protivnika nacionalizma – navrat – nanos prijemom u dopisno članstvo SANU – koje donosi privilegije člana pozajemne biblioteke – sa obrazloženjem selektora (i trenere) reprezentacija SANU, Ćosića, koje ću, prema svedočenju čoveka prisutnog donošenju odluke, da bi se stekla slika u šake kakvih će imbecila uskoro dopasti sudbina miliona muškaraca i žena, ovde citirati: “Neka Čivut umre kao srpski akademik”.
Ove dve crtice – da ima prostora mogao bi prilagoditi još sijaset takvih ili crnjih – govore, manje – više sve o mentalnom sklopu, koji srpskoj populaciji nije nametnut nego je sa oduševljenjem prihavćen i koji je krajnje pogrešno definisati kao nacionalizam (nacionalizmi, ma koliko destruktivni ipak su politike) ili (i još pogrešnije) fašizmom. Naprosto je nemoguće zamisliti jevrejskog pisca, ma kako blistava dela napisao na nemačkom, koji bi bio primljen u Nemačku akademiju s obrazloženjem da “Čivut umre kao nemački pisac”.
O kolektivnom suženju (i pomračenju) svesti koje je osamdesetih zahvatilo Srbiju – tačnije; koje je vraćeno u opticaj iz tridesetogdišnjeg socijalističkog sleep moda – najtačnije je, mada i dalje maglovitio, govoriti kao o pretpaganskom i predpoliteističkom tribalnom animizmu. Da proparadiram besmsilicu “svetosavlje, pravoslavlje srpskog stila” – animističko posrbljavanje univerzalne religije – animizam srpskog stila je u suštini jednostavan binarni sistem: postoje samo dorbi Srbi i zli ne-Srbi, postoji samo dobro srspko i zlo ne-srspko. Nije to međutim klasični dualizam manihejskog tipa u kome su suprotstavljeni polovi zauvek nepromenljivi i nepomirljivi. Može se to promeniti, štaviše, neprestano se radi na tome. Postoje plemski vrači i šamani – najčešće su to, kao ustupak duhu vremena, pisci, pesnici i istoričari – koji raspolažu animističkom manom, bezličnom, moćnom mangijskom silom koje zle ne-Srbe i zlo ne-srpsko transformiše u dobre Srbe i dobro srpsko.
Da sve bude zaumnije, u više navrata sam se lično uverio da mana zaista postoji, ili da bar deluje i to na primerima dobronamernih, integrisanih, prosvećenih osoba koje su prekonoć zapadale u pomračenje svesti i koje su srebrenički genocid smatrale (i još uvek smatraju) pravednom osvetom “za 500 godina robovanja pod Turcima” ili – možda i više – zasluženom kaznom za odbijanje “lažnih ljudi sa lažnom vjerom” (Amfilohije) da se vrate veri “prađedovskoj”.
Ali ako na nekog “lažnog čovjeka sa lažno vjerom – Kusturicu na primer – mana uzdeluje, takav postaje “ponos srpstva i jedan od “najznamenitijih” Srba. To se onda tumači “širinom” srpske duše i srpskom “demokratičnošću”.
I tako… kad se čempresi sa Azurne obale posrbe, kad “Čivut” umre kao srpski akademik, kad Kiša, zakletog ateistu – navodno po njegovoj, volji za koju sumnjam da je bila falsifikovana kao i zaveštanje još jednog velikana podleglog srpskoj mani, Andrića, da bude osnovana Andrićeva zadužbina, sahrane po pravoslavnim običajima – jedina granica katastrofi su odsustvo makar približne predstave šta se hoće, osim da svi budu Srbi i da sve bude srpsko i nedisciplina, neorganizovanost i imrpovizacije, kojima se ništa ne postiže, ali koje animistički model produžavaju u beskonačnost.
(Za sada) poslednja manifestacija animističkog posrbljavanja – na sreću mnogo manje destruktivna od one prvobitne iz devedesetih u Srbiji – odigrala se tokom pasivno agresivnih “mirnih protesta i verskih litija” – koje su od vere bile daleko kao nebo od Zemlje – upriličavanih u Crnoj Gori tokom 2019. i 2020. godine, koje su, kao i sve njihove pretrhodnice u Srbiji, završile pobedom u ratu i porazom u miru, koja bi bila mnogo ubedljivija da crnogorska strana političke scene nije podlegla zamkama etnogeneze i da je ostala dosledna na pozicijima prosvećenih građanskih vrednosti za koje nacionalnost nije politički stav, nego stvar ličnog opredeljenja, koja se temelji na nepoverenju prema vlasti i koja raspolaže mehanizmima ograničavanja zloupotreba političke moći.
Neće se daleko stizati u Crnoj Gori – mada će se stići dalje nego u Srbiji, koja je zaglavila u animističkom ćoroskaku – dok se bude epski čojstvovalo i junačilo i dok se u komentarima ispod tesktova na CdM-i budu vodile polemike poput ove: “Banjanin: Mirko Nije Kovac srpski pisac. On je rodjen u Petrovićima, Banjani, Crna Gora, tako da je on crnogorski pisac” “Jovo: Mirkov se otac zvao Stjepan, bio je Hrvat iz Trebinja, a majka mu je bila Crnogorka.”
Nisam, rekoh, poznavao Kovača ali bih se usudio ustvrditi da za njega nacionalnost nije bila nešto nepostojeće, nebitno – kao što nebitni i nepostojeći nisi ni JMBG ili automobilske registrarske tablice – ali da je svakako bila nešto akcidentalno, nešto što je – nakon što se apsolutizovalo – učinilo da i Srbija i Crna Gora prokockaju bogatstvo koje su mogle dobiti od Kovača.
