Jedan od najuglednijih savremenih ruskih pisaca Mihail Šiškin u svojoj knjizi “Moji. Esej o ruskoj književnosti” piše kako Putinov fašistički režim pokušava da iskoristi rusku kulturu u svoje zločinačke svrhe. Vlastodršci žele da eksploatišu Tolstoja, Rahmanjinova, Brodskog. Oni navodno poštuju mrtve, znajući da mrtvi pisci, kompozitori, slikari ne mogu da odgovore, i zamišljaju da sjaj klasika pada na njih, na Putinov režim, na njihovu “specijalnu vojnu operaciju”.
Piše: Tomislav MARKOVIĆ AntenaM
U jednom intervjuu koji je dao povodom izlaska knjige, Šiškin kaže kako sve što je napisano na ruskom treba sagledati kroz iskustvo katastrofe koja je u toku: “Moramo da shvatimo šta smo nasledili, šta da ostavimo u arhivu prošlosti, a šta da ponesemo sa sobom u budućnost. Moramo da se oslobodimo cipela ‘patriotizma’ koje režim obuva svojim kmetovima. ‘Patriotizam je ropstvo’, pisao je Tolstoj. Moramo da se oslobodimo ovog ropstva, od ‘duga caru i otadžbini’, i ponesemo sa sobom iz naše književnosti samo ono što nas približava svetskoj kulturi: sposobnost kritičkog mišljenja, razumevanje vrednosti individualne slobode, svest o ljudskom dostojanstvu”.
Neprijatelj režima u Rusiji
Putinov režim od ruske kulture pokušava da napravi oružje, da kulturom opravda svoje zločine, masovna ubistva, razaranje Ukrajine, iako je sve ono najbolje u ruskoj kulturi oduvek pružalo snažan otpor raznim autoritarnim i totalitarnim režimima, bez obzira na njihov ideološki predznak. “Slobodna ruska kultura se uvek suprotstavljala zločinačkoj državi. Istorija ruske kulture je istorija očajničkog otpora totalitarnim režimima koji su se smenjivali jedan za drugim. Dakle, kulturu je režim oduvek smatrao glavnim neprijateljem, zato je je uništavao i uništava je. Kultura je oblik postojanja ljudskog dostojanstva, zato će uvek biti neprijatelj režima u Rusiji”, objašnjava Šiškin.
U svojim esejima Šiškin vraća stvari na svoje mesto, otima ruske klasike iz kandži Putinovih ubica i ideologa, i piše o velikim ruskim piscima kroz optiku današnje katastrofe, smeštajući ih istovremeno i u konkretan društveni, politički i kulturni kontekst u kom su živeli i radili. Šiškin je svakom piscu posvetio po jedan esej: Puškinu, Gogolju, Dostojevskom, Čehovu, Turgenjevu, Gončarovu, Tolstoju…
Glas vapijućeg nosa u pustinji
Šiškin piše kako je pre Puškina i Gogolja otadžbinska literatura bila dete, tinejdžer koji marljivo prepisuje francuske lekcije. Ali dete odrasta i postavlja pitanja o postojanju. Gogolj je video Rusiju i užasnuo se. U pismu Pogodinu veli: “O, kakvo prezreno, kakvo ništavno stanje… kosa se diže na glavi. Ljudi, rođeni za šamare, za podvođenje… i pred tim ljudima… što dalje, dalje od njih! i do danas nemam smelosti da ih imenujem”. Šiškin piše kako u Gogoljevim knjigama nema nijednog živog čoveka, ispunjenog dostojanstvom — samo maske, njuške. Neljudi, rođeni za šamaranje”.
Nije slučajno što u Gogoljevim tekstovima nema živog čoveka, jer ga nema i ne može ga ni biti tamo gde su ljudi samo zupčanici u gigantskoj mašini ugnjetavanja, gde je čovek na ceni samo dok ima neki čin. Za Gogolja je od zvaničnog ropstva strašnije bilo ropstvo u duši njegovih sunarodnika. Nemogućnost da se sačuva ljudsko dostojanstvo. Grubost i nasilje koji su pratili Rusa od kolevke pa do groba. Poniženje koje trpiš na svakom koraku, posebno ako ne želiš da budeš kao svi ostali u državi-kasarni. Činovnička samovolja, pronevere, podmićivanje, bezakonje, korumpirani sudovi i prezir prema pojedincu iz generacije u generaciju stvorili su njuške koje je Gogolj mrzeo. Ljudi sa živom dušom ne preživljavaju u takvoj sredini. Umrtvljivanje duše je jedini način da se preživi u Rusiji.
U Gogoljevoj prozi postaje vidljivo da je ruska država glavni neprijatelj i mučitelj, pred kojim će čovek za nešto uvek biti kriv. Ne može se pobeći od otadžbine koja otkida glave svojoj najboljoj deci. Domovina se pretvorila u zatvor u kome su ljudi sa osećajem sopstvene vrednosti osuđeni na propast. Pokazalo se da je voljena majka vukodlak — čudovište, dželat, zver koja izaziva jezu i užas.
Ovako se ne može živeti — posle Gogolja, to je bio glavni lajtmotiv ruskog života koji se proteže na sve naredne generacije. Kovaljevi i njihovi berberi, policajci i štabni oficiri koračaju ulicama Sankt Peterburga, grada-simbola, prestonice izgrađene na močvari i kostima robova. Močvarni duhovi se ne daju ukloniti. Ali su Peterburžani navikli na njih, jer su i sami stanovnici postali močvarni duhovi. U gradu nazvanom po Svetom Petru, čuvaru ključeva Raja, niko se ne seća ni Raja ni Hrista. Vlada duhovna praznina i beskrajno međusobno poniženje. U biblijskim vremenima, proroci su slati na zemlju, da osuđuju sitničavost duha, da pozivaju ljude da se sete svoje božanske suštine. Gogolj šalje nos na zemlju, koji vapi u pustinji Sankt Peterburga: Ljudi, gde ste? Urazumite se! Šta radite! Kako živite? Kako trošite svoj dragoceni život? Gde je vaše ljudsko dostojanstvo? Gde su vaše najviše težnje? Glas vapijućeg nosa u pustinji.
Književnost kao božansko pozvanje
Šiškin piše da Gogolj od mladosti nije sumnjao u svoju spisateljsku izabranost. „Reč je najviši Božji dar čoveku“, pisao je autor „Mrtvih duša“. I čovek će odgovarati za svaku reč na Strašnom sudu, sudu u koji je Gogolj vatreno verovao. Bio je siguran da viša sila vodi njegovo pero. Imao je čvrstu veru da ga je Bog pozvao da bude pisac, da ima misiju koja je predodređena odozgo – takva vera vodila ga je kroz ceo život. Bez ovake vere u svoju reč, veliki pisac ne može početi da piše. Pisac počinje sa svešću o moći svog pera, šaljući svoje likove i sebe u večnost, u onostrani datum koji je Gogolj u „Zapisima jednog ludaka“ označio kao 86. martobar. Na kraju krajeva, svi su zaista besmrtni – Kovaljovi, Čičikovi, Sobakeviči. A veliki pisac takođe počinje sa svešću o svojoj odgovornosti za moć koja mu je data odozgo.
I Gogolj se užasnuo od čudovišta i bednika kojima je podario večni život. Takva Rusija je izazivala odvratnost. Nije bilo druge stvarnosti. Njegovo pero je ispisalo osudu otadžbine, a njegovo srce, stegnuto od bola, toliko je želelo da napiše opravdanje! Gogolj je prvi pisac koji je, poput mantre, počeo da ponavlja glavnu rusku molitvu: treba verovati u Rusiju, treba voleti Rusiju. Ne uništavati, već verovati, ne mrzeti, već voleti.
Kuda je jurila ruska trojka?
Koliko je ruskih srca zamiralo, čitajući čuvene stihove o ruskoj trojci! “Zar i ti, Rusijo, ne letiš kao hitra, nedostižna trojka? Dimi se put pod tobom, trešte mostovi, sve ostaje iza tebe. Zastane, preneražen božjim čudom zamišljeni posmatrač: da to nije munja bačena s neba? Šta znači to kretanje što strah zadaje? I kakva li je to nepoznata sila u tim, svetu nepoznatim, konjima? (…) Rusijo! Kud li to letiš? Odgovori! Nema odgovora. Divno se razleže zvuk praporaca; huji i kao vetar šiba razdrobljeni vazduh; leti, mimo svega na svetu, i mršteći se, sklanjaju joj se s puta drugi narodi i države”.
Ovi čarobni stihovi naveli su generacije Rusa da veruju u Rusiju, ako ne u njenu sadašnjost, onda bar u njenu budućnost. A ruska trojka je jurila u podzemlje, u pakao. Kuda bi drugde mogla da juri brička koja je prevozila Čičikova, njegovog autora i celu rusku istoriju — osim u budućnost koja se ostvarila, osim u katastrofu 20. veka?
„Sunarodnici, užas!“ – napisao je Gogolj u svom zaveštanju: „Duša zamire od užasa već pri samoj slutnji zagrobne uzvišenosti i onih duhovnih najviših božjih dela, pred kojima je prah sva uzvišenost njegovih dela koja mi ovde vidimo i kojima se divimo. Celo moje umiruće telo jeca osećajući džinovski rast i plodove čije smo seme mi posejali u život ne sluteći i ne osećajući kakve će nemani iz njih iznići…“
I nemani su zaista iznikle. Rusija se udavila u sopstvenoj istoriji, u toj krvavoj močvari. Živi imaju jednu veliku prednost – ne znaju šta će se desiti posle njih. Puškin i Gogolj će se posthumno oroditi – sin Gogoljeve sestre, Nikolaj Bikov, oženio se Puškinovom unukom. Kuća u Vasiljevki u kojoj je Gogolj radio na drugom tomu „Mrtvih duša“ opljačkana je 1918. godine, njegove knjige su spaljene, a Nikolaj Bikov i njegov sin su pogubljeni. Ni Gogoljev grob nije ostavljen na miru – Danilovski manastir, gde je pisac sahranjen, pretvoren je u zatvor za decu čiji su roditelji nastradali u logorima, a i sam grob će biti opljačkan, spomenik izbačen, čak će i čizme biti ukradene iz kovčega.
Vaskrsnuti mrtve duše
Gogolj se u potpunosti posvetio pisanju glavne knjige svog života. Njegovo pero je bilo namenjeno za to da oživi mrtve, da pokaže put ka spasenju. Gogolju se otkrila istina o živoj duši i želeo je da je prenese svojim sunarodnicima. Pisac je osećao odgovornost za svoj dar, koji je trebalo da vaskrsne živo u čoveku. Trebalo je oživeti mrtve duše, to je bio njegov glavni životni zadatak, misija koju mu je Bog namenio. Pred njim se prostirala ogromna zemlja naseljena živim mrtvacima, i trebalo ih je vaskrsnuti, dati im dušu. To je bio zadatak koji je sebi postavio pisac kog je čitalačka publika smatrala satiričarem. Krenuo je u obračun sa čudovištima koja je sam stvorio, sa bićima koja su iznikla iz njegove bujne spisateljske mašte.
Kada se Gogolj upustio u borbu sa Čičikovim, on je dobro znao sa kim se bori. Čičikov je đavo, đavo koji se lako prilagođava svima sa kojima ima posla, usvajajući osobine svojih sagovornika – sa Manilovom postaje Manilov, sa Sobakevičem Sobakevič. To je njegova đavolska sposobnost – da postane bilo ko od nas. Ali to nije Satana iz dečjih horor priča, već Satana protojereja Avakuma: „Satana je molio Boga za svetlu Rusiju, da bi je obojio krvlju mučenika“. Ova zemlja pripada njemu; on skuplja danak od svojih podanika. Čičikov je đavo svakodnevlja, đavo ruskog života u onim retkim, mirnim periodima kada nema ratova ni revolucija, nema logora ni pogubljenja. Primitivan, tup. Snalažljiv samo kad treba da se vara i krade. Đavo banalnosti u zverinjaku. On je isti kao i oni. Zveri nemaju organ za osećanje sopstvenog dostojanstva.
Slično je glavnog junaka „Mrtvih duša“ video i Vladimir Nabokov, za njega je Čičikov biće iz Pakla: „Sam je Čičikov tek slabo plaćeni zastupnik Đavlov, trgovački putnik iz Hada, ‘naš g. Čičikov’, kao što možemo zamisliti da bi tvrtka Sotona & Co. nazvala svoga komotnog, naoko zdravog ali iznutra drhtavog i trulog agenta. Pošlost koju Čičikov utjelovljuje jedna je od glavnih osobina Đavlovih, u čije je postojanje, dodajmo, Gogolj vjerovao mnogo ozbiljnije nego što je vjerovao u postojanje Boga“.
TOMISLAV MARKOVIĆ: Kako skuvati zečji paprikaš bez zečetine?
Nemoguća misija
Piščeva tragedija je bila u tome što nije mogao da pronađe prave reči da prenese tajnu koja mu je bila otkrivena. Bilo je mnogo ruskih reči za opisivanje mrtvih duša, ali reči za opisivanje živih duša bilo je teško pronaći. Gogolj je pokušavao da pronađe reči kako bi objasnio šta mu je otkriveno, i sve njegove reči su zvučale uzaludno. Sa svakom napisanom rečju, otpor pera prema autoru bivao je sve jači. Pero se odupiralo Gogolju. Sama knjiga se odupirala; nije htela i nije mogla biti napisana. A pisac je i dalje slepo i tvrdoglavo tražio uzrok u sebi.
U narednim tomovima „Mrtvih duša“, Gogolj je želeo da otkrije spasenje Rusije. Kroz primer Čičikova želeo je da pokaže preobražaj ruskog čoveka. Ovaj put je vodio kroz pročišćavajuću patnju do otkrića Hrista. Mrtve duše bi trebalo da ožive. Međutim, to je bila nemoguća misija. Mrtvih duša je bilo koliko hoćeš, ali živih duša – ni za lek. Što bi rekla naša izreka: Nigde žive duše. Gogolj je napisao drugi deo romana, ali ga je spalio. Nije uspeo da izvrši božansku misiju. Taj promašaj se obično posmatra kao Gogoljev lični neuspeh, ali Šiškin daje drugačiju perspektivu – to je bila nemoguća misija, ne mogu se mrtve duše oživeti, nema živih duša, ni živih reči u sredini koja sve umrtvljuje, gde je nekroza savesti, svesti, duše i srca jedini način da se preživi.
Ruski originali i srpske replike
Piše Šiškin o još koječemu kod Gogolja, i kod mnogih drugih ruskih klasika, ali i ovo prevoda, parafraza i prepričavanja je dovoljno da se stekne utisak o njegovom rukopisu i načinu mišljenja. Bilo bi dobro da neko prevede i objavi njegove eseje, mada su za to male šanse, knjige radikalnih kritičara Putinovog režima nisu baš popularne u ruskoj guberniji zvanoj Srbija. A čitanje Šiškina bi pomoglo i našoj kulturi, kao primer kako se može pristupiti književnoj tardiciji, kako se velika dela prošlosti mogu tumačiti kroz prizmu ovovremene katastrofe.
I Srbija liči na onu Gogoljevu Rusiju, i pred našim piscim se prostire ogromna zemlja naseljena živim mrtvacima, i treba ih vaskrsnuti, dati im dušu. I mi imamo svoje Čičikove, i u literaturi i na javi, i s njima se valja uhvatiti u koštac, jer i naša zemlja pripada đavolu, on skuplja danak od svojih podanika, uzimajući im dušu, savest, sposobnost razlikovanja dobra i zla, dajući im zauzvrat položaje, titule, novac, moć, mada ih najčešće kupuje za sitniš.
Nije nama strana Rusija iz Gogoljeve proze. Ni ovde nema mnogo živih duša, jer ih nema i ne može ih ni biti tamo gde su ljudi samo zupčanici u gigantskoj mašini ugnjetavanja, gde je čovek na ceni samo dok ima neki čin, titulu, položaj, vlast. I kod nas je od zvaničnog ropstva strašnije ropstvo u duši naših sunarodnika. Muče nas iste boljke koje su mučile Gogoljevu sredinu. Nemogućnost da se sačuva ljudsko dostojanstvo. Grubost i nasilje koji prate žitelje Srbije od kolevke pa do groba. Poniženje koje trpiš na svakom koraku, posebno ako ne želiš da budeš kao svi ostali u državi-kasarni. Činovnička samovolja, pronevere, podmićivanje, bezakonje, korumpirani sudovi i prezir prema pojedincu koji traju iz generacije u generaciju i stvaraju sasvim gogoljevske njuške od ljudskih lica. Ljudi sa živom dušom ne preživljavaju u takvoj sredini. Umrtvljivanje duše je jedini način da se preživi u Srbiji.
Ukratko, ovde imamo, da parafraziram Latinku Perović – ruske originale i srpske replike. Mnogo bi se moglo naučiti od pisaca koji kritikuju ruski despotizam i ispituju njegove korene, posmatrajući književnost u svetlu savesti. Šteta što će većina takvih knjiga ostati nedostupna ovdašnjoj čitalačkoj publici. Kritičare Kremlja prevode, ali uglavnom fikciju, knjige koje se ne bave direktno političkim pitanjima. Ko bi rekao da je zemlja koja se toliko divi ruskoj kulturi potpuno nezainteresovana za mnoga briljantna dela najboljih ruskih pisaca?
