Nakon mučkog ubistva socijalizma iz niskih pobuda, književnost je prošla kao bosa po trnju. U jugoslovenskoj tamnici naroda, na koju su onoliko kukali, pisci su bili maženi i paženi, obasipani nagradama, položajima, novcem, stanovima, basnoslovnim honorarima, slavom, društvenim ugledom i kićeni pratećim oreolima. U apokalipsi koja je usledila sve je to nestalo.
Piše: Tomislav MARKOVIĆ Nomad
Uništeni su izdavački giganti poput Nolita, Prosvete, Rada, Bigza, a njihova imovina je rasprodata, budući da se radilo o ekskluzivnim lokacijama. Pometena je metlom nacionalizma i mreža književnih listova i časopisa, radijskih i televizijskih emisija u kojima su pisci sarađivali, razvaljene su redakcije za kulturu u dnevnim novinama i nedeljnicima, sve je to prekrio pepeo socijalizma spaljenog na lomači.
Teška nepravda
Ako je neko pretrpeo nepravdu u raspadu zemlje, to su bili pesnici, pisci i ostala menažerija, jer su upravo oni najprilježnije radili na uništenju starog sistema vrednosti i uspostavljanju novog sistema bezvrednosti. Upravo je u književnim krugovima negovana velikosrpska nacionalistička agenda, tu se maštalo o uvećanoj Srbiji, o svim Srbima u jednoj državi, tu su se crtale mape buduće države i planirala humana preseljenja stanovništva (ćosićevski eufemizam za etničko čišćenje).
Udarnički su pisci radili na autoviktimizaciji, na paljenju kosovske vatre, na podgrevanju starih mržnji, na dehumanizaciji drugih nacija, na stvaranju atmosfere u kojoj će rat protiv suseda postati neminovnost. I na kraju su, umesto da budu obilno nagrađeni za svoj samopregorni rad na sveopštem uništenju i stvaranju novog antisveta – marginalizovani, gurnuti u zapećak i skinuti sa budžeta.
Gotovo sav novac u kulturi poslednjih decenija odlazi na pozorištarije, snimanje umobolnih serija i sličnih TV zajebancija, pozorišni reditelji mesec-mesec i po dana rada na predstavi naplaćuju po 10-20.000 evra, glumci za dan snimanja nekakvih budalastih serijica koje nisu čak ni gledane dobijaju po 1.000-1.500 evra, pa i više. Pisci mogu samo da sanjaju o takvim iznosima koji su, doduše, sramotno veliki za jednu siromašnu zemlju, bili bi sramotno veliki sve i da reditelji i glumci prave nešto značajno a ne bofl koji živi kraće od vilinog konjica, ali srećom – umetnici za sramotu ne znaju.
Jalovo književno polje
Naravno, u novoj podeli karata najgore je prošla poezija. U pesničkom mikrosvetu nema ni novca, ni velike slave (jer nema čitalaca), ni crvenih tepiha, ni naslovnih strana, ni pažnje javnosti, ima samo lovorika u izobilju, ali od poprilično uvelog i sasušenog lišća. Takva pozicija nije neminovno loša, jer oslobađa pesnike služenja naciji, društvu, publici, neknjiževnim ciljevima, a književnoj kritici omogućava da se posve slobodno odnosi prema poetskim delima. U sličnoj situaciji se našla i vizuelna umetnost, za koju država ne daje ni pet para, pa je došlo do njenog procvata, trenutno ima bar četrdesetak ozbiljnih vizuelnih umetnika koji redovno izlažu svoja dela za malobrojnu publiku, malo li je na ovu oskudicu.
Međutim, ispostavilo se da književno polje, prevashodno pesničko, nije baš plodno tle, pre se radi o zaparloženom zemljištu i spaljenoj zemlji. Književna kritika je poslednjih decenija nepogrešivo hvalila i kanonizovala uglavnom loše pesnike, podobne poete, razne nehotično komične mediokritete, o čemu je bilo reči i na ovom mestu. U tom pregnuću učestvovala je čitava bulumenta kritičara, univerzitetskih profesora, predavača, urednika, pisaca-kritičara, institutlija i drugih profesionalnih čitalaca.
Afirmišući lažnu poeziju, kujući u zvezde razne rimovane i nerimovane trućarije, kritičari su se služili urnebesno smešnom terminologijom, kujući nove paraknjiževne pojmove, valjda da bi njihova laž postala što očiglednija, da bi i slepcu bilo jasno kako se tu radi o čistom opsenarstvu i providnoj prevari.
Glas iskoni svetog Matije sa patinom
Tako su, na primer, kritičari utvrdili da u poeziji Zlate Kocić progovara “glas iskoni”; profesorka, pesnikinja, antologičarka Bojana Stojanović Pantović tvrdila je da poetska intuicija Aleka Vukadinovića „doseže do pradavnih počela tamnine”; sozercavateljski žiri Nagrade „Matijević“ u sastavu Ivan Negrišorac (predsednik), Selimir Radulović i prof. dr Milan Tripković (članovi svetog žirijevskog tela) ustanovio je kako poezija Đorđa Sladoja počiva na „tihom sozercavanju života kao osnovnom kreativnom postupku“.
Profesor, pripovedač, kritičar, urednik, član silnih žirija, arbitar ukusa Mihajlo Pantić utvrdio je povodom Bećkovićeve zbirke „Hleba i jezika“ da je Matija „biblijski povlašćena“ i sveta reč, da su hleb i jezik „dva signala indikatora od kojih počinje i u kojima završava celokupna naša misao”, te da su to „dve elementarne reči, najstarije među najstarijima“. Teške reči. Svojevremeno je Bećković tvrdio da je Slobodan Milošević sinteza dve najskuplje reči srpske: sloboda i Miloš (bez obzira što ne mogu postojati dve najskuplje reči, kad je reč o komparaciji prideva, na šta je ukazao Predrag Čudić u delu „O prirodi stvari“). Kasnije se Bećković predomislio, a i akcije Slobodana Miloševića su pale na berzi, vratio se proverenim vrednostima nacionalne mitologije, pa je izračunao uz pomoć abakusa da je Kosovo najskuplja srpska reč. Kao što vidimo iz narečenog primera, Pantić je krenuo stopama ranih Bećkovićevih besmislica i budalaština, uspešno se nadovezujući na svog idola, svetog Matiju Ćeroslova.
Utvrdio je Mika Pantić i da Bećkova „poezija ima ulogu sabornika, okupljača istojezičnika zarad duhovne energetske razmene najvišeg mogućeg reda, kada se kristalizuje sveukupno smislotvorno iskustvo pojedinca i zajednice”. Usput budi rečeno, sabornik znači narodni predstavnik, poslanik u saboru, a ne ono što Pantić misli da znači. Ugledni profesor, kritičar, pisac i urednik često koristi nepostojeće reči, ili ne zna značenje reči koje upotrebljava, tako je pisao kako Milosav Tešić „ lirski katalogizuje sve ili gotovo sve činjenice plemenskog postojanja, da zaviri u najdublji kutak i u najzabačeniji džep zaborava (pesnik bi tu možda rekao ‘budžak’) da ih obasja aurom svog individualnog dara i da nam otuda patinizovane delove našeg kolektivnog bića iznese u svetlosti svojih pesama, koje je, jezikom, napisao zajedno sa svim svojim sabornim pesničkim precima”.
Svetlosna prosijanja treće ruke u prozorljivosti bitija
Ne znam zašto Pantić upotrebljava reč patiniziran (koja u tom obliku ne postoji), a ne patiniran. Šta fali pridevu patiniran? Možda ne zvuči dovoljno poetski, pa se kritičar odao izmišljanju neologizama tamo gde im nije mesto? Nije loša ni ova skarabudžena konstrukcija koja veli da je pesnik svoje pesme napisao jezikom. Šta znam, da je pisao pesme olovkom, pisaćom mašinom ili tastaturom, možda bi sročio i nešto suvislo, ali onda Pantić i ostali korifeji književnog opsenarstva ne bi na njega obraćali pažnju.
Da navedemo još neke urnebesno komične primere. Miroslav Egerić je u pesništvu Aleka Vukadinovića otkrio “lirski izraz (…) autentične duhovne smernosti u spoju sa prozorljivošću”; dr Jovan Delić je u poeziji Ljubomira Simovića pronašao “biblijsko-kosovski arhetip zavađene braće”; u pesništvu istog pesnika dr Aleksandar Jovanović je nepogrešivim hermeneutičkim čulom napipao “pevanje o ugroženosti opstanka i neizvesnosti spasenja naroda kojem bez ostatka pripadamo”, a potom je strogim naučno-istraživačkim metodama, pomoću trećeg oka i gledanja u soc, ustanovio da su “ključne reči Simovićeve poezije: slovo, suza, kantar i teg, spasenje, oblak, hrast, treća ruka (…) istovremeno, reči koje čitalac prepoznaje kao ključne u sopstvenom iskustvu i na koje, takođe, odgovara svim svojim bićem”. Ako poznajete nekog ko prepoznaje treću ruku kao deo sopstvenog iskustva, javite mi, imam za njega ili nju ozbiljnu poslovnu ponudu.
Moglo bi se ovako navoditi unedogled, ali negde moramo i da se zaustavimo. Za kraj ove vesele nabrajalice domaćeg gluparenja na visokom akademskom nivou, samo još jedan primer. Genijalni poeta Dragan Jovanović Danilov otkrio je i javno obznanio čega sve ima u poeziji Zorana Bognara. Veli Daniluška kako “idejno solipsistički i bitnički okvir ranih Bognarovih zbirki pesama (…) prerasta u ‘Anonimnoj besmrtnosti’ u melanholično-refleksivni resentiment”, a potom taj okvir zvani ram “prerasta u ‘Anonimnoj besmrtnosti’ u melanholično-refleksivni resentiment”, a zatim “u ‘Elizejskoj trilogiji’ poprima obol jednog samosvojnog sveta kadrog da u svoju široko razapetu mrežu hvata” trista čuda, među kojima posebno valja izdvojiti sledeće avetinjske entitete sumnjivog ontološkog statusa: “religioznu upitanost, nemilosrdnu kritiku savremenog sveta, moralizatorski poriv, te svetlosna prosijanja jednog polifonijskog suočavanja sa bitijem”. Uh.
Doktor Blebet i mister Truć
Isplivavši iz ovog mora prošlosti, dokopavši se obale razuma i čvrstog tla preciznog jezika, čovek može samo da citira nadrealističku poslovicu “Slonovi su zarazni”. Ili da uzvrati neodgonetljivom narodnom izrekom: Tako mi popa Komnena i mlina gvozdena i 377 izvora, eno čoveka sa dve glave.
Ovde je naveden samo slučajni uzorak kritičarske raspamećenosti, ima još na desetine i stotine delatnika na teškoj raboti urnisanja poezije, književnosti, kritike i jezika. Navedimo samo neke viđenije članove ovog nadasve uglednog društva: prof. dr Bulazn Landarovski, znameniti kritičar sa istančanim osećajem za iskon Trabunj Lelemudić, kritičarski par – doktor Blebet i mister Truć, mnogohvaljeni pisac u prazno i esejista tihog romora Trkelj Kloparović, poznata profesorka mitološkog prasrpskog sloja duševnosti Klapara Laprdić, član svih žirija i tapkač nad prazninom Klepet Drobilica, neprikosnoveni znalac poezije i arhetipskih slojeva nacionalnog bića Drombulj Bavrljić, stručnjak za esenciju suštine i prisustvo višnjih sadržaja dr Buncika Brabonjić, poverenik kosovske književno-kritičke misli Palamud Tupilov, čuvar prekidača svetlosne vertikale trajanja prof. dr Mlativoje Praznoslamić, uvažena penjačica uz uže rodne melodije dr Bleja Bavrljić, te ekspert za unutrašnja stanja bića lirskog pojedinstva Čantromir Naklapović.
Krajnje je vreme da stignemo i do poente. Narečeni kritičari, profesori, pisci, profesionalni čitaoci nisu neke nepismene budale, to su listom obrazovani i načitani ljudi, poznavaoci književnosti, poezije i još koječega. Niko ih nije naterao da lažu, da pišu budalaštine, da unište sopstvenu disciplinu, da razore i književnu kritiku, i poeziju, i literaturu. To su učinili dobrovoljno, iz konformizma, zarad sitnog ćara, zato što treba hvaliti one koji svi hvale, zbog dobrih odnosa sa kolegama iz sveta književnosti, zbog našeg nasušnog kolektivizma, plemenske svesti i utopljenosti u masu iz koje se niko ne sme izdvajati.
Sami pali, sami se ubili
Da nisu pisali navedene gluparije, niko od njih ne bi ostao bez posla, nikome ne bi bila ugrožena egzistencija, eventualno bi ostali bez nekih tezgi. Ali, kad bi se našlo desetak ili dvadesetak autora koji pišu ono što misle, koji su beskompromisni, koji ne forsiraju lažne veličine – to bi već radikalno promenilo atmosferu u celom književnom polju, ohrabrilo bi i druge da krenu njihovim putem, pa bi se na kraju promenio čitav kulturni ambijent, te posledično ne bi ostali ni bez narečenih honorarnih poslova.
Kako god bilo, niko im nije prislonio pištolj na slepoočnicu i primorao ih da pišu besmislice. Niko ih nije prisilio da se odreknu svega što su čitali, da pljunu na sve vrednosti koje potiču iz književnosti i da, u ime te iste književnosti, šire duh opsenarstva, prevare i nihilizma. Niko ih nije primorao da sistematski zlostavljaju jezik u koji se zaklinju. Suština je u tome da su stotine obrazovanih, uglednih, načitanih ljudi sami urnisali ono što bi trebalo da im je najsvetije, dragovoljno, čak sa izvesnom dozom zanosa i entuzijazma.
Na taj čin opustošenja nije ih naterala nikakva diktatura, nikakva politička sila. Nije ih na to primorao Milošević. Nisu ni Koštunica ni Tadić. A nije ni Vučić. I nisu pesnici, pisci, književni kritičari i ostala menažerija usamljeni u svom samoubilačkom preduzeću. Sličan proces samouništenja dogodio se i u pozorištu, na filmu, u medijima, na raznim fakultetima, na univerzitetu, u raznim oblastima kulture i društva. Tačnije – u skoro svim oblastima kulture i društva. Sami pali, sami se ubili.
Otuda sledi porazan zaključak da je politička promena, iako zahteva nadrealnu mobilizaciju svih raspoloživih resursa – zapravo manji deo posla na uređivanju srpskog društva. Tek kad padne ova uzurpatorska razbojnička banda, postaće jasno kakvu smo trulež napravili od sopstvene zemlje. I da su naši problemi mnogo veći, širi i kompleksniji nego što i najcrnji pesimisti mogu da zamisle, uključujući i pisca ovih redova, koji samo sluti dubinu mrklog mraka u koji smo zabasali. Da ne kažem – pradavnih počela tamnine.
