U danima posle izbora – koje je beogradska čaršija pet minuta posle Vučićevog priznanja poraza označila kao “istorijske”, valjda da bi se razlikovali od “aistorijskih” ili “vanistorijskih” – jedine suvisle analize rezultata izbora i posleizbornih perspektiva mogle su se pročitati u tekstovima crnogorskih autora, među kojima je jedan od najinstruktivnijih bio onaj iz pera našeg kolege Ljuba Filipovića.
Piše: Svetislav BASARA CdM
Što je sasvim razumljivo. Oktobarski izbori i njihove posledice podjednako su važni i za Crnu Goru i za Srbiju. Bilo bi dobro da budu važniji za Srbiju zato što će dometi dovođenja Srbije u kakav-takav red biti proporcionalan odustajanju novih beogradskih vlasti od pravljenja nereda u Crnoj Gori i regionu. Kažem “stepenu”, jer odustajanja neće biti; Crna Gora je jedna od crvenih srpskih linija. (Tim će linijama uskoro biti posvećen jedan, možda i dva teksta.)
Izvesno je ipak – ako je u politici (pogotovo srpskoj) išta izvesno – da će posleizborna beogradska rovarenja po Crnoj Gori biti primetno diskretnija, manje ofanzivna i ne toliko intenzivna nego što su bila Koštuničina, Tadićeva i Vučićeva.
U srbijanskoj opozicionoj – uskoro, pretpostavljam, režimskoj štampi posle izbora su se mogli pročitati isključivo euforični napisi, dubinska “promišljanja” Milana St. Protića – koji decenijama naučava da je “srpska ideja” sjajna stvar, a da je njen jedini problem što je u delo sprovode “nikakvi Srbi” – koji se po ko zna koji puta ponadao da će ovoga puta stvar u svoje ruke uzeti “dostojni Srbi”, ili pak trogatelne konfabulacije, poput one iz žalosno-komične paškvile izvesnog Željka Jovanovića, objavljene u vikend izdanju Danasa, naslovljene “Omalovažavanje studentske metle Svetislava Basare i Čedomira Antića”, u kojoj autor, između ostalih nesuvislosti piše i ovu: “Nije mi jasno kako pisac i istoričar koji su učestvovali u oslobađanju Srbije od crveno-crne koalicije, nisu shvatili da studentski pokret nije politička opcija, partijska borba, već ideja. I to čista ideja, koja se samoostvaruje izvan istorije, čak koja je istorija sama.”
Mašala, šta drugo reći.
To što će svi (ili bar ogromna većina) onih koji pročitaju naslov razumeti da Antić i ja omalovažavamo entitet nazvan “studentska metla”, a malo će ko – ako iko – uočiti vrišteću nepismenost koja ekplicitno kaže da “studentska metla Basare i Antića” zapravo ne pripada studentima nego Antiću i Basari – posledica je višedecenijske krize mišljenja i posledično – pismenosti, koja je primarni uzrok svih ostalih kriza u Srbiji.
Teško je naći Srbina koji se neće pozvati na izreku oca Tadeja – kakve su ti misli, takav ti je život – još je teže naći Srbina koji će loš život dovesti u vezu sa pogrešnim načinom na koji misli.
Bilo bi dobro da je misaona konfuzija i terminološka zbrka “vanistorijskog samoostvanja čiste nepolitičke ideje” izolovan slučaj preambiciznog skribenta. Podozrevam, međutim – i to s razlogom podozrevam – da slično, mada donekle artkulisanije, misle i vodeće figure buduće vlasti koje se već izdvajaju iz anonimne mase.
Sudeći po Monty-Python-hegelijanskom tonu paškvile, polihistor Jovanović očigledno pripada levom krilu (nije pogrešno napisati ni mudu) beogradske čaršije, koju sa njenim svetosavskim, desnim krilom (alternativa: mudom) neraskidivo povezuje sklonost zlodusima sakralizacije profanog, apsolutizacije relativnog , “oduhovljenja” trivjialnog, poetizacije banalnog i ovekovečenja trenutačnog.
Desno krilo beogradske čaršije će u pobedi studentske liste videti – već vidi i tek će gledati – povidencijalni izraz božanske pravde.
Što nas dovodi do prvog kamena u kamenolomu kušnji nove vlasti – do odnosa novih vlasti prema SPC – koju u Crnoj Gori s punim pravom zovu Crkva Srbije, jer je to u pravoslavnom svetu njen zvanični naziv – glavnim, najefikansijim i najubojitijim oružjem velikosrpske ideje, koja se, konačno, i rodila u crkvenim krugovima.
Uopšte ne treba sumnjati da se svetosavka diplomatija odlično snalazi u lavirintu čaršisjkih pacovskih kanala i kanalizacijia, da već uvelkiko ne radi na približavanju crkvene i nove državne vlasti i pisanju partitura za novu državno-crkvenu simfoniju, što je kušnja kojoj je teško odoleti, čak i za one koji bi hteli da joj odole.
Preveliki je crkva zalogaj. Preveliki ima uticaj.
Crkva je u Srbiji tradicionalna četvrta grana vlasti, čuvarica “identiteta”, prvorazredan politički faktor koju je, zahvaljujući formalnoj odvojenosti crkve i države, potpuno nezavisan od države, praktično izuzet iz pravnog i poreskog sistema, na koji presudno utiče.
Model vladavine u Srbiji sličan je modelu opisanom u idiličnim pripovetkama Milovana Glišića “iz seoskog života”. U tim pripovetkama seoske probleme saborno, uz kafu i rakiju, rešavaju seoski uča, seoski popa i seoski žandar. Ljudi su, dogovore se. Ne trebaju im nikakvi zakoni, nikakve institucije.
Država Srbija takođe fukcioniše po modelu iz pripovedaka Milovana Glišića, samo na mnogo većoj skali, pa to ne upada odmah u oči. Ali ako umesto “seoski uča” napišemo “SANU”, umesto “seoski popa”, “crkveni vrh”, umesto “seoski žandar” “trenutni jaki srpski čovek decenije”, stvari postaju jasnije. Vidimo da je za taj tango ili potrebno troje ili je tripartitnu dogovornu politiku (i ekonomiju) potrebno zameniti javnim politikama i institucionalizovanim odlučivanjima.
Ako nova vlast ne odoli iskušenju povratka na nepristojnu bliskost i isprepletenost sa čuvaricom identiteta, srpskom crkvom – za šta će joj biti potrebna gvozdena rešenost i volja – gotovo je sigurno da će podleći svim ostalim iskušenjima.
