Podržati verbalno neku “pravednu borbu” ili “osuditi” (takođe verbalno i sa bezbedne distance) neki zločinački režim, ne košta ništa, a može doneti lep profit. Ako baš i ne u čvrstoj valuti – a biva i toga – a ono u “moralnom kapitalu”, koji se docnije unovči kroz popularizaciju dela osnovnih profesija dobrovoljnih davalaca podrške.
Piše: Svetislav BASARA CdM
Ima u belom svetu poprilično muškaraca i žena koji naprave lepe karijere “davanjima podrške” poniženima i uvređenima, pravednim borbama i ciljevima. Ima, međutim, i osoba sa neupitnim akademskim karijerama i kvalifikacijama koje – naravno, uz određenu naknadu – daju “podršku” krajnje problematičnim, ponekad i zločinačkim režimima, kao što to na primer – diskretno šireći rusku meku moć i proričući skoru propast zapada – čine ugledni profesori John Mearsheimer i Jeffrey Sachs (za koga se pretpostavlja da je Putinov neplaćeni, korisni idiot).
Sa druge strane, gde god na svetu iskrsne nešto pravedno, a ugroženo ili potlačeno tu su Noam Chomsky i plejada novih (i sve novijih) francuskih filozofa, da podrže pravednu stvar.
Nije mi do kraja jasno zašto – možda zbog lošeg iskustva sa davaocima podrške tokom plemenskih ratova u bivšoj Jugoslaviji – ja i na “pozitivne” i na “negativne” davaoce podrške gledam kao na podjednako sumnjive tipove, koji – svako na svoj način – izvlače (makar i nematerijalni) profit iz nesreća. Bolje je taj moj stav objasnio mnogo veći cinik (i veći pisac) Henry Miler, koji je, govoreći o Johnu Reedu – Noamu Chomskom prve polovine XX veka – rekao sledeće: “Svi mi imamo probleme. Ne možeš pobeći od toga da imaš probleme, zar ne? Ali preuzeti na sebe problem čitavog čovečanstva, spasiti celo čovečanstvo – moj Bože, pa to je bilo preveliko čak i za Isusa Hrista. Zar ne znaš da je zbog toga završio razapet?“
Moglo bi se to posmatrati i u svetlu metafizike pa reći: nestabilno je sve čemu je potrebna podrška/potpora.
Pravilo je sledeće: Prema svecu – tropar, prema režimu – davalac podrške. Miloševićev, recimo, režim, davao je sve od sebe – nije štedeo pare – da pribavi podršku što je moguće više međunarodnih uglednika, ali nije mu to išlo od ruke, kao što mu ništa osim destrukcije nije išlo od ruke. Jedini, svetski relevatan davalac podrške Miloševiću bio je Peter Handke, koji je Miloševiću davao podršku na takav – primaocu podrške primeren način – da je Salman Ruzhudi Hadnkea proglasio “prvom pratiljom na takmičenju za međunarodnog kretena godine”, na kome je, u oštroj konkurenciji, pobedio Charlotn Heston. Handke je tom zaumnom podrškom više naškodio svom ugledu nego što je Miloševiću doneo koristi, a tek nije bilo koristi od ostalih. S koca i konopca skupljeni davalaca podrške, u svetskim razmerama potpuno irelevantni Patrick Besson, Jean Dutourd i Daniel Schiffer, koji se odlično provodio u Srbiji u erotskim društvima posrnulih novinarki i pevaljki sve dok nije uhvaćen u krađi u nekom butiku.
Kakogod gledali na međunarodne davaoce podrške – sa simpatijama ili sa skepsom – davanje podrške je uvek aktivan stav. Dati podršku, to znači založiti ugled, učiniti nešto za nekog (ili za neku stvar). U Srbiji, međutim, postoji čitava jedna kasta davalaca podrške koji očekuju da oni (ono) što podržavaju učini nešto za njih. Tu, pre svega, mislim na tzv. građansku, opozicionu Srbiju, iako i suprotna strana – nazovimo je vladajuća – rado prihvata (i nagrađuje) podrške (uglavnom) popularnih estradnih ličnosti i (iz nekog razloga eminentnih lekara, koje su u marketinškom smislu efektnije od podrški opozicionih uglednika, s napomenom da se za razliku od opozicionih vladajuće strukture, ne uzdaju u magijsko dejstvo deklarativnih podrški, nego se oslanjaju na stranački aktivizam i strukturnu organizaciju po dubini.
Kakvegod da su trenutne vladajuće strukture – a sve su samo ne dobre – to su ipak strukture, kakve god efekte izazivala vladajuća organizovanost – a uglavnom izaziva loše – to je ipak organizovanost. I toj strukturisanosti, a organizovati se uspešno može suprotstaviti samo strukturisanošću i organizacijom.
Sve do pojave studentskog pokreta – koji ima strukturu i organizaciju, iako ne i politički oblik (biti protiv Vučiča nije politika) – inertni beogradski uglednici i javne ličnosti zdušno su davali podršku seriji protesta dugog trajanja – od kojih nijedan nije imao jasan politilčki povod, a još manje cilj – i bez ikakvog pokrića očekivali da će beskrajne nenasilne šetnje srušiti Vučićev režim, nešto suštinski promeniti i dovesti stvari u red, a da niko od davalaca podrške ne mrdne iz zone privatnog komfora.
Samorazumljivo je da su svi ti inertni beogradski davaoci podrške listom podržali studentske demonstracije i potom studentsku listu, videći u tom pokretu – ovoga puta za promenu realnu – šansu da njihova opsesija – demontaža Vučićevog režima pasivnim davanjem podrške – postane stvarnost, a da ni tada ne mrdnu iz zone komfora, propuštajući sputani inercijom i zaslepljeni opsesijom da vide da se ideološki horizont studentskog pokreta s vremenom poklopio sa horizontom ideologije, čiji je Vučićev režim finalni proizvod.
U vreme kad se ovaj tekst pojavi na portalu CdM-a, biće poznato ko je na izborima u Srbiji dobio veću podršku za još jednu seobu Srba iz šupljeg u prazno.
