Crna Gora marševim korakom hita ka EU. Krećemo se brže nego Vermaht prilikom okupacije Češke. Kako su primijetili autoriteti, nikad se niko nije niti će se brže kretati ka EU. Da nam je konkurencija jamajčanska štafeta 4×100 m, ona iz Londona 2012, dakle Bolt, Karter, Frater, Blejk – i nju bismo otresli. Nije loše za naciju koja je slavna po takmičenju u ležanju pod drvetom.
Piše: Andrej NIKOLAIDIS CdM
Ponekad se, zapravo, čini kako se Crna Gora teleportuje u EU – toliko to lako i brzo ide, dok trepneš okom, štonokažu.
Naravno, nije tako. Ono što djeluje kao ležerni let zapravo je naporni rad. Vlada je po čitav dan na votsapu jer ministri nikad ne znaju kad će na grupi biti potrebno donijeti istorijsku odluku. Kažu ljudi bliski vladi da je tempo rada takav da ministri ne mogu na miru odgledati trominutni klip na pornhabu. O onlifansu ne mogu ni misliti, to se otvara samo praznicima. Ukucaju ministri u tri ujutro, recimo, Weapons of Ass Destruction ili Cumshot Compilation: Don’t Panic, It’s Organic, kad evo ti notifikacija: počinje sjednica vlade na kojoj hitno treba donijeti nove evropske mjere. Parlament, sa svoje strane, usvaja po 4-5 hiljada evropskih zakona dnevno, nekoliko u mikrosekundi, ma i više… Mandić i njegovi su u kondiciji: najprije su prekopali čitavu Srbiju ne bi li našli Dražine kosti, a sad po prašumama nosaju spomenik Pavlu Đurišiću. Zato se parlament po njihovim vođstvom kreće brže od brzine svjetlosti. Moji izvori iz skupštine javljaju da su eksperti CERN-a koji rade na velikom hadronskom sudaraču alarmirali Brisel jer su uočili stanovito zakrivljenje prostor-vremena iznad Crne Gore, izazvano brzinom parlamenta.
Vladi svaka čast, Skupštini kapa dolje, ali ključnu ulogu u crnogorskom hipersvemiru igra Milan Knežević.
Jer on je ventil.
Da bismo razumjeli značaj onoga što radi Knežević, moraćemo se vratiti malo u prošlost. Tačnije, u takozvani mračni srednji vijek – koji, uzgred, nije bio ni izbliza tako mrk kako mu zbore.
U to se doba vladalo gvozdenom rukom. Građanima niko nije punio glavu glupostima o tome da je sloboda govora njihovo ljudsko pravo, nego su znali da moraju mučati – jer onima koji razvežu jezik leti glava.
Na dvoru je, međutim, postojala figura lude. Tako je, ventil: to je bila funkcija dvorske lude. On je mogao reći sve ono što je drugima bilo zabranjeno. Mogao je uputiti kritiku vladaru, no samo u formi komedije. Bastalo mu je da ismijava velmože, koji bi na njegove riječi samo odmahnuli rukom – jer ko još za ozbiljno uzima ludu? I sve to dvorska luda izvodila pred dvorskom publikom, kojoj je bilo dozvljeno da njene riječi isprati smijehom.
Baš kao što se smiju poslanici dok za skupštinskom govornicom nastupa Milan Knežević. Moj cilj nije da Kneževića uvrijedim, ne nalazim nikakvo zadovoljstvo u tome. Zato ću se ispraviti i ono što on čini opisati terminom iz ruske tradicije. Pa ću reći: jurodivi, sveta luda, kao Sveti Vasilije Blaženi, jedini koji se usudio kritikovati Ivana Groznog.
Vladar je onomad znao da represija nije dovoljna: ako stalno suzbijaš i potiskuješ, eksplodiraće.
Ova je vladajuća većina ekspres lonac: puna je ljudi koji su čitav život drvili svoju nacionalističku, prorusku, antizapadnu priču. I sad odjednom ni na usta ni na guzicu ne smiju o Beogradu i Moskvi, nego pred izaslanicima Brisela sriču u ruke im tutnuti proevropski tekst i za to dobijaju aplauze i tapšanje po ramenu. Smiju se, glume zadovoljstvo, ali u njima ključa. Od tolikog trpljenja može da se dobije rak.
Zato je važno da se para ispusti, pritisak smanji. Zato je važno da neko – Milan Knežević – zbija šale o ratnim zločincima, šalje poljupce Putinu i kritikuje Satlera, istinskog gospodara ovog dvora; da govori, dakle, ono što svi oni misle.
ANDREJ NIKOLAIDIS: Evropo, majko, bilo je i teže: nas i Evropljana, 452 miliona
