17.7 C
Mostar

BORIS VARGA: Srbija je sa Rusijom i Kinom u antidemokratskom savezu

Antirežimski demonstanti su počeli da zauzimaju centar grada. Vlasti su odlučile da zadaju najjači udarac protestima. Na ulicama su raspoređene specijalne policijske snage, naoružane i pod punom opremom, spremne da je primene. Snajperi ministarstva unutrašnih poslova raspoređeni čekaju po krovovima zgrada. Naređeno im je da od demonstranata čuvaju parlament i rezidenciju predsednika. Oružje je podeljeno i batinašima.

Piše: Boris VARGA Al Jazeera

Demonstranti zauzimaju deo po deo centar prestonice, državne snage bezbednosti otvaraju vatru po skoro nenaoružanim protestantima. Demonstranti padaju ranjeni i mrtvi, više desetina je toga dana ubijeno. I po drugim većim gradovima još tokom noći demonstranti su počeli da zauzimaju državne institucije, tužilaštva i sudove. Dražavna vertikala se ubrzanim tempom urušavala, predsednika je čekao avion za beg u Rusiju. Vlast preuzima opozicija…

Ove mnogima u poslednje tri decenije već dobro poznate scene nisu svrgavanje Čaušeskua u Rumuniji, niti revolucionarni talasi u Kirgistanu, nije ni fikcija krvavog srpskog „6. oktobra“. Ali svakako da je to noćna mora svakog diktatora.

„Revolucija dostojanstva“

Gore opisane tragične scene revolucije poznate su kao „krvavi četvrtak“ na kijevskom Trgu Majdanu nezavisnosti, koje su se odigrale pre deset godina 20. februara 2014. godine. I dok je ukrajinski svrgnuti predsednik leteo prema Rostovu na Donu, Rusija je krenula u aneksiju Krima i započela prvu faza rata sa Ukrajinom.

Na Zapadnom Balkanu ukrajinsku revoluciju nazivaju „Majdan“ ili „Evromajdan“, a u Ukrajini je to skoro državni praznik pod nazivom – „Revolucija dostojanstva“. Zašto „dostojanstva“? Zato što nisu hteli da budu imperijalna gubernija i ruska kolonija, što bi danas mnogi u pojedinim balkanskim državama, poput Srbije, vrlo rado i više od svega hteli.

Zašto Ukrajina želi da ima dostojanstvo, a Srbija ne? Da li šokantna istraživanja javnog mnjenja u Srbiji o stavovima građana o Rusiji, ratu u Ukrajini i Zapadu govore o tome da više od polovine ispitanika nema dostojanstvo? Ili za veliki deo Srbije pojam „dostojanstva“ predstavlja nešto sasvim drugo?

Rat u Ukrajini samo je izbacio na površinu duboko prikrivenu realnost velikog dela Srbije, koji smatra da su porazi u ratovima 90-tih u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu bili posledica međunarodne zavere Zapada i NATO-a protiv srpskog naroda. Taj narativ je toliko dominantan u srpskoj javnosti da on omogućava da nacionalizam bude jedina i bezalternativna politička ideologija u Srbiji, putinofilija da bude zamena za antizapadnjaštvo, a suočavanje sa prošlošću i zločinima na prostoru bivše Jugoslavije da je – ravno izdaji.

Obrisana kultura sećanja

Poslednjih godina prorežimski mediji u Srbiji intenzivno pišu o međunarodnoj pretnji od „obojenih revolucija“, koja dolazi sa Zapada. Međutim, srpska javnost malo zna o čemu se tu zapravo radi.

U kulturi sećanja Srbije skoro da je nepoznato da su „obojene“, „šarene“ ili „izborne revolucije“ nastale u nenasilnoj „Petooktobarskoj revoluciji“ 2000. godine, kada je svrgnut Slobodan Milošević. Da bi restaurirali režim iz 90-tih, bivši radikali i socijalisti već deceniju intenzivno rade na potiranju „5. oktobra“ kao divljačkom državnom udaru koji su izveli zapadni agenti.

Obrisan je u kolektivnom sećanju datum ponosa na pobedu i slavlje za oslobođenu državu. Zaboravljeni su mladi Otporaši, koji su kao heroji putovali po bivšim sovjetskim republikama, kako bi svojim kolegama pomagali u borvi protiv diktatora.

Tri godine posle Beograda, mirni masovni protesti postali su tada osnova taktike zaostalog talasa „plišanih pobuna“ u državama čije su izbore zarobile proruske autokrate. Revolucije u svom nazivu dobijaju i boju kao simbol nenasilja. Tako je 2003. u Gruziji u „Revoluciji ruža“ ostavku podneo predsednik Eduard Ševarnadze, 2004. u Ukrajini u „Narandžastoj revoluciji“ zaustavljena je izborna krađa proruskog Viktora Janukoviča, a 2005. u Kirgistanu tokom „Revolucije lala“ avionom je u Moskvu pobegao Askar Akajev. SAD i države EU otvoreno su podržavale te nenasilne proteste i političke promene.

„Revolucija dostojanstva“ 2014. dobila je boju krvi i stvorila novi presedan, koji ukazuje na to da mirnim metodama nije uvek moguće pobediti nasilne diktatore. Zato su Rusija i Kina u okvirima Šangajske organizacije za saradnju kao prioritet stavile borbu protiv bilo kog vida građanskog protesta, nazivajući ih pežorativno prozapadnim „obojenim revolucijama“. Si Đinping i Vladimir Putin svesni su rizika od „plišanih revolucija“ još od kraja 80-tih godina i spremni su za novi Tjenanmen.

Boja revolucije u rukama diktatora

Koaliciji antidemokratskih država u borbi protiv „obojenih revolucija“ sredinom 2020. godine, još u uslovima potpune izolacije od kovida, pridružila se i Srbija. Nekoliko meseci pre invazije Rusije na Ukrajinu, srpska opozicija saznaje da su krajem 2021. srpski ministar policije Aleksandar Vulin i sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost Ruske Federacije Nikolaj Patrušev u najstrožoj tajnosti formirali „Radnu grupu za borbu protiv ‘obojenih revolucija’“, koja ima zadatak da sprečava masovne demonstracije i da vrši konstantan nadzor nad opozicionim aktivistima, nevladinim organizacijama i nezavisnim novinarima.

Vulin je za tu „borbu“ pre nekoliko nedelja od Putinove Rusije dobio čak dva visoka odlikovanja.

Slušajući pažljivo Putinove poruke, poslane kroz popularni nedavni intervju Takera Karlsona, predsednik Rusije nije želeo da prikrije frustracije zbog čak dva, kako ih je nazvao, „državna prevrata“ u Kijevu: „Narandžaste revolucije“ i „Revolucije dostojanstva“. Rat u Ukrajini nije zbog pretnje od NATO-a, već ga je Putin započeo da bi restaurirao totalitarizam, legalizovao imperijalnu pljačku i sačuvao tron od „baršunaste“ pretnje koja ranije ili kasnije ponovo čeka Rusiju.

U Srbiji intenzivno rade po ruskim i kineskim instrukcijama sprečavanja „obojenih revolucija“, plašeći javnost od „majdanizacije“ i krvoprolića. Srpska opozicija se stalno pravda da ne želi nasilno preuzimanje vlast, zato su masovne protestne šetnje „Srbije protiv nasilja“ više ličile na kolektivnu ventil terapuju.

Sa baukom „obojenih revolucija“ nemaju problem demokratska društva. Baveći se pregovorima Beograda i Prištine, usklađivanjem spoljne politike Srbije sa EU i uvođenjem sankcija Rusiji, zapadne države su zanemarile glavni uzrok svih problema Srbije – restauraciju autoritarizma. Izbori u Srbiji sve više liče na one u Rusiji i na njima je nemoguće pobediti naprednjački režim. Po teoriji o „obojenim pobunama“ samo jedan je put u borbi protiv kvazi demokratskih režima – diktatori sami biraju boju revolucije koja im se neminovno sprema.

BORIS VARGA: Evropa i Rusija se spremaju za veliki rat

 

- Advertisement -spot_img
- Advertisement -spot_img

Popularno