Benjamin Netanyahu je miks beskompromisnog desničara koji projektuje “moć, a ne slabost”, harizmatičnog makijaveliste, tvrdog nacionaliste, jevrejskog supremacioniste, bezobzirnog pragmate koji je prodavao svoje saveznike, gurua oratorstva i marketinga i dokazanog majstora političkog preživljavanja.
Piše: Boško Jakšić│Oslobođenje
Bibi se vratio. “Kralj Izraela”, kako još zovu Benjamina Netanyahua, potvrdio je da je politička figura koja obeležava čitavu epohu zemlje koju je širenjem straha od neprijatelja svuda oko sebe uspeo da gurne još dalje udesno.
Iako ne baš posvećeni vernik – ne pridržava se pravila šabata ili košer ishrane – lider konzervativnog Likuda se poslednjih godina oslanjao na najtvrđe nacionaliste i ultrareligiozne pripadnike Haredi zajednice. Pobedio je i na putu je da upravlja najekstremnijom Vladom u istoriji zemlje – na šok njegovih rivala koji su se nadali da će ga konačno poslati u političku penziju i pred sud gde ga čekaju optužnice zbog prevare i korupcije.
BIVŠI KOMANDOS I CENJENI DIPLOMATA
Prevarili su se. To što su ga pobedili na izborima 2021, prekidajući niz od njegovih pet mandata i 12 godina uzastopne vlasti, nije bilo dovoljno. Bibiju su ovo bili 14. izbori kao Likudovog kandidata, a 11. kao lidera stranke. Izučio je veštine meandriranja po fragmentisanom terenu nacionalne politike i maestralno kapitalisao na višegodišnjem zaokretu birača ka desnici. Čak 62 odsto izraelskih Jevreja identifikuje se sa desnicom, a još je depresivniji podatak da je 70 procenata mladih Jevreja desnije od starije generacije.
U zemlji u kojoj je bezbednost opsesivna kategorija, Netanyahu je umešno igrao na kartu da je on jedini garant izraelske vojne i ekonomske sigurnosti koju ideološki razjedinjeni rivali sa centra, levice i desnice nisu u stanju da obezbede. Vratio se posle samo 16 meseci zahvaljujući šokantnom usponu krajnje nacionalističke i religiozne desnice.
Pravi pobednici ovih izbora su Itamar Ben-Gvir, vođa ultranacionalističke partije Otzma Yehudit (Jevrejska moć), i Bezalel Smotrich, mlado lice političkog i verskog ekstremizma iz stranke Religioznog cionizma. Oni su zajedno više nego udvostručili broj poslanika u odnosu na izbore iz marta 2021. i postali treća po snazi politička grupacija u Knesetu.
BOŠKO JAKŠIĆ: Šta fali da se RS jednog dana “utopi” u cjelovitu Bosnu ravnopravnih građana?!
Prvi put od 2019. zemljom će upravljati blok formiran na jedinstvenoj ideologiji, što umanjuje rizike trvenja unutar koalicije, ali mnogi procenjuju da će Netanyahu biti talac koalicionih partnera koji bi dugom listom svojih zahteva zemlju koja sebe ponosno naziva jedinom demokratijom Bliskog istoka mogli da pretvore u nacionalističku i versku autokratiju.
Netanyahu, bivši komandos i cenjeni diplomata koji je diplomirao na jednom od najprestižnijih američkih univerziteta, od vremena ulaska u politiku 1998. nametnuo se kao lider konzervativaca. Tada je počeo da se profiliše polarizujući lik koji je miks beskompromisnog desničara koji projektuje “moć, a ne slabost”, harizmatičnog makijaveliste, tvrdog nacionaliste, jevrejskog supremacioniste, bezobzirnog pragmate, koji je prodavao svoje saveznike, gurua oratorstva i marketinga i dokazanog majstora političkog preživljavanja.
Nekada moćne laburiste sveo je na statističku grešku, što mu je bilo dovoljno da u nedavno objavljenoj autobiografskoj knjizi “Bibi: moja priča” sebe nadmeno prikaže kao ključnu figuru istorije Izraela koja nadmašuje Davida Ben-Guriona, Yichaka Rabina ili Shimona Peresa.
Da bi sačuvao stabilnost, a sebe spasao od krivičnog gonjenja, Netanyahu će morati da učini mnoge ustupke ekstremistima. Slušaće šta kaže Ben-Gvir, učenik antiarapskog ideologa rabina Meir Kahane, i političar koji je bio osuđen zbog podsticanja rasizma i koji je godinama u dnevnoj sobi držao sliku jevrejskog teroriste odgovornog za masakr 29 Palestinaca na Zapadnoj obali 1994.
Izraelska politika mogla bi dramatično da se promeni. To se pre svega odnosi na zahtev za temeljnu izmenu pravosudnog sistema koji je do sada garantovao vladavinu prava i štitio kritičke medije koji nisu prepoznavali Bibijevu “veličinu”.
Potkopavanje nezavisnosti Vrhovnog suda i državnog tužioca tumači se kao Netanyahuova lična osveta zbog još jednog njegovog rekorda: ne samo da je 1996. bio najmlađi premijer i da je najduže na tom položaju u istoriji zemlje, već je 2019. postao i prvi predsednik Vlade protiv koga su, dok je bio na vlasti, pokrenuta tri sudska procesa zbog prevera, kršenja poverenja i korupcije. Netanyahu sve poriče i ponavlja da se radi o “levičarskoj perfidiji” i “lovu na veštice”. Od “reformi” očekuje da obustavi suđenja.
Njegove neskriveno autokratske ambicije su direktna pretnja demokratiji, pa je liberalni Ha’aretz u redakcijskom komentaru napisao da su izbori 1. novembra bili “moguće crni dan u izraelskoj istoriji”.
Očekivati je i agresivniji pritisak na Palestince na Zapadnoj obali i u Pojasu Gaze, gde je Bibi vodio četiri rata, uključujući i onaj 2014. kada je njegova vojska ubila 2.200 Palestinaca, mahom civila.
Iako protivnik mirovnog sporazuma sa Palestincima iz Osla, Netanyahu se u vreme dok je službovao u izraelskoj ambasadi u Washingtonu i bio stalni predstavnik u UN-u u New Yorku rukovao sa Jaserom Arafatom i konsultovao sa svojim laburističkim rivalom Shimonom Peresom. Nasledio je sve uslove za mir sa Palestincima, ali je – veran stavu da mesto Izraela na Bliskom istoku počiva na moći, a ne kompromisima – završio kao protivnik palestinske države iako je javno samo jednom podržao 2009. Od tada je na meti kritika da pravi “aparthejd državu”.
Sa novom Vladom političko rešenje konflikta postaje teoretska mogućnost, a ustupak Ben-Gviru mogao bi da bude i slabljenje pravila koja regulišu upotrebu bojeve municije na Zapadnoj obali. Kao neko ko živi u jednom od naselja na okupiranoj zemlji, Ben-Gvir očekuje i ukidanje ono malo ograničenja nove gradnje.
OKRŠAJ IZMEĐU DVE VIZIJE
To bi moglo da se odrazi na odnose sa najvažnijim strateškim saveznikom, jer administracija Joea Bidena podržava rešenje konflikta sa Palestincima po formuli dve države i već izražava rezerve prema učešću krajnjih desničara u vlasti. Konflikt u najavi, moglo bi da se zaključi na osnovu Netanyahuovog ranijeg odbojnog stava prema zahtevima Baracka Obame da prekine sa gradnjom novih jevrejskih naselja ili nuklearnom sporazumu sa Iranom koji Biden pokušava da obnovi uprkos upozorenjima iz Jerusalema da je teokratska vlast u Teheranu neizmenjeno “egzistencijalna pretnja” jevrejskoj državi.
Očekuje se dalji rast jevrejskog supremacionizma, koji je Netanyahuu prenosio otac Benzion, ugledni istoričar i cionista. Ove ideje bliske Ben-Gviru nagoveštavaju novu represiju kako prema Palestincima, tako i prema dva miliona izraelskih Arapa.
Netanyahu je dosadašnju Vladu optuživao da je u rukama “pristalica terorizma” i Muslimanske braće zbog činjenice da se u koaliciji – prvi put u istoriji – nalazila i jedna stranka koja zastupa interese Arapa. Novi kabinet radikalizovaće izraelsku politiku, mada će izbegavati da se osloni na brutalnu silu koja Izrael izoluje u svetu. Time bi se sačuvali odnosi sa više arapskih država sa kojima su uspostavljeni diplomatski odnosi u vreme Bibiju omiljene administracije Donalda Trumpa.
Izbori su bili okršaj između dve vizije. Prve, desničarsko-nacionalističke koja želi primat jevrejskog identiteta, sprečavanje sekularizacije, države slabih institucija, kontrolisanog sudstva i medija, ukidanja palestinske autonomije na Zapadnoj obali i nastavka kolonizacije. Druge, sa ambicijom promena sistema koji je Netanyahu stvarao deceniju i zaštite vrednosti liberalne demokratije uz stvaranje uslova koji neće izazivati sukobe sa Palestincima i izraelskim Arapima.
Birači su presudili: Obećana zemlja pretvara se u duboko podeljenu zemlju ugrožene demokratije.
