“A najviše je mrze oni koji je navodno “vole” Oni koji bi da je “vrate” u zajednicu sa Srbijom – ali bez referenduma, bez građana, bez pitanja. Samo da se ponovo uspostavi vlast “iz Beograda”. Da bude srpska gubernija, bila bi najvoljenija. E, neće moći!”
Piše: Dragan BURSAĆ CdM
Mrze je zato što postoji.
Ne, nije metafora. Nije ni hiperbola. To je suština. Gola, ogoljena, neskrivena istina.
Zato što postoji – zato je mrzite!
Ovih dana sam naišao na jednu ilustraciju. Ne zna se čije je autorstvo, ali zna se da je tačnija od stotinu analitičkih članaka i hiljada pamfleta. Na slici – stilizovana Srbija plače i grli Crnu Goru. Crna Gora pita: “Zašto plačeš?” Srbija odgovara: “Zato što postojiš!”
I sve je tu. Sve. Bez fusnota. Bez napomena. Bez savijanja realnosti u diplomatske fraze. To je “srpski svet” – histerična, posesivna, mitološka neman kojoj najviše smeta kad neko odbije da bude dijelom njenog stomaka.
Kad bi bar Crna Gora bila nepostojeća – onda bi bila voljena!
Pogledajte medije u Srbiji. Dvije škole mišljenja: prvi dio ih ignoriše nezavisnost Crne Gore kao da je riječ o paradi pčelara u Burundiju, dok drugi dio otvoreno prezire svaki znak državnosti i dostojanstva Crne Gore. Eno ih u pink-farmama i tabloidnoj kloaki, gdje je Dan nezavisnosti “provokacija”, crnogorska zastava “krpa”, a jezik “izmišljotina”.
A onda se okrenete Crnoj Gori, toj ljepoti među planinama, i što vidite? Da najgoru mržnju proizvode oni koji žive pod njenim nebom, koji piju njenu vodu i dišu njen vazduh.
Vidite partije i pojedince u Crnoj Gori, nije šala, koji kažu da je obilježavanje Dana nezavisnosti Crne Gore-u Crnoj Gori-sa crnogorskom zastavom-PROVOKACIJA. Ne, takvo ludilo ne možete izmisliti!
Vidite ljekarku Sanju Kovačević koja je zaboravila i Hipokrata i humanost, kako na javnoj funkciji na svom FB zidu piše o “prolivenoj krvi” na Dan nezavisnosti. Kao da je državni praznik zarazna bolest, guba. Kao da je sloboda ogrebotina i ožiljak na njenom velikosrpskom identitetu.
Vidite nastavnika koji bez trunke odgovornosti drži nastavu na dan kad čitava država slavi svoju samostalnost. Šalje poruku djeci: “Ova država nije važna, njeni zakoni su nebitni, njeni praznici su budalaština.” I onda se neko pita – kako smo došli do toga da se djeca školuju da preziru sopstvenu domovinu?
Eto tako. Sistematski. Godinama. Uz pomoć Beograda, SPC-a, Vučića, neočetnika i svake verzije Joanikija i Radovića. Uz pomoć popova sa kalašnjikovima i akademika sa krvlju natopljenim perima.
Nije problem što Crna Gora nije Srbija. Problem je što NEĆE da bude!
Zato je ne vole.
Zato što je rekla “ne” velikodržavnoj megalomaniji. Zato što je rekla “da” sebi. Zato što ne pita Beograd šta smije da kaže. Zato što u njenom ustavu ne piše ćirilicom “druga srpska država”, nego jasno i latinično – nezavisna Crna Gora, građanska, sekularna, evropska!
I to najviše boli one kojima je identitet vezan za tuđu dominaciju. One kojima je patriotizam sinonim za kolonijalnu nostalgiju.
Pa kad Crna Gora slavi 21. maj, oni plaču.
Ali ne od tuge, nego od mržnje.
Mržnje prema ideji da neko može biti svoj. Da neko može reći “dosta je bilo!” Da neko može postojati mimo svetosavske matrice i mimo guslarske geopolitike.
A najviše je mrze oni koji je navodno “vole”
Oni koji bi da je “vrate” u zajednicu sa Srbijom – ali bez referenduma, bez građana, bez pitanja. Samo da se ponovo uspostavi vlast “iz Beograda”. Da bude ono što nikada nije smjela biti – srpska gubernija u pokušaju.
E, neće moći!
Jer koliko god u Crnoj Gori bilo poltrona, izdajnika, konvertita i “neutralnih”, ima i onih koji znaju da su glasali za državu, a ne za tor. Za slobodu, a ne za podaništvo. Ima onih koji pamte.
I koji se ne stide.
Zato, da odgovorimo još jednom na pitanje s početka:
Zašto mrzite Crnu Goru?
Zato što postoji.
Zato što je svoja.
Zato što vam nije klekla.
I zato što vas podsjeća da vi, u stvari, nemate ni državu, ni dostojanstvo. Samo lošu kopiju prošlosti – bez budućnosti.
DRAGAN BURSAĆ: Vučiću, Crna Gora je samostalna država starija i od tebe i od Srbije
