28.9 C
Mostar

TOMISLAV MARKOVIĆ: Društvo umorenih pesnika

Mladi pesnik se popeo na binu i stao da recituje: “Ustani, Sine, da se svetimo, / da krvlju vekovnih namesnika boga / posvetimo forume Rima, / i da kopljem ponovo probodemo rebro / Učitelju iz Jerusalima. / Da iskopamo Judino srebro, / i da na tome svetom mestu / podignemo Čoveku hram, / i da dovedemo u hram našu Novu Vestu / koja će sebe iskreno dati. / Ustani, Sine, da grozne laži / koje se rađaju u ime Oca i Sina, / sahrane Sin i Mati”.

Piše: Tomislav MARKOVIĆ Nomad

Nije stigao ni da dovrši pesmu, a publika se uskomešala, pobesnela, provrištala: “Izdajnik! Srbomorzac! Udara na svetu materu crkvu! Zlikovac poziva na klanje sveštenika! Ustaša!” U pravcu zatečenog poete poletele su flaše, kamenice i druge bogougodne utvari, tupe i oštre, i rastavile ga sa životom. Obezbeđenje je iznelo leš sa scene i bacilo ga psima.

Na scenu je izašao drugi mladić, još vitak, sa srebrnim lukom, i počeo da čita svoje stihove: “Baš ništa me za crkve duša ne boli, / za silnoga cara dom. / Za grčke ikone poleguša golih / u robovskom hramu tom. / Dao je njinoj duši oproštaj / guslara seljački poj. / U njivama mi je sahranjen lelek taj, / u prokleti večan znoj. / Nisam ja za srebro ni za zlato plak’o, / niti za Dušanov sjaj. / Ne bih ja rukom za carske dvore mak’o, / za onaj bludnica raj”.

Publika je zaurlala iz bijela grla: “Pa ovaj mrzi sve što je srpsko, i crkvu, i cara Dušana, i ceo srpski srednji vek! Autošovinista! Ustaša!” Ljubiteljima književnosti pridružili su se akademici i profesori velikosrpske književnosti: “Na lomaču sa odrodom!” Dok udariš kresivom o ocilo, zaplamtela je vatra na kojoj su ispekli nesrećnog poetu.

Bakali i vinokrčmari

Na binu je izašao književnik pomalo neobičnog izgleda, vas zarastao u kosu i bradu, obučen u monašku mantiju, sa kamilavkom na glavi, i počeo da recituje pesmu “Duhovnici”: “Ovo je sveštenikom rečeno, a nije kamenu… / Doista, bakali i vinokrčmari, / A ne duhovnici! / Na vranu konju sadioci / S dvomerilom ceneći / Zakon za dinar i po dva — / Što rad sledi za njima smrtna kosa!”

Gomila je pojurila na scenu, ščepala monaha, iskopala mu oko, iščupala jezik, a potom su ga preklali. Zato što je ustaša. Zato su mu vrat prerezali četničkom, a ne ustaškom kamom. Razlika je očigledna.

Na scenu se doteturao sledeći učesnik književnog festivala i stao da deklamuje pesmu “Kaluđeri”: “Gled’o sam vam metanije, / Kad varate Boga živa; / Gled’o sam vas, gde se pije, / Gde se jede i uživa. // Sluš’o sam vas, kad kunete / Svoje stado, svoje verne, / I kad tajni prizovete, / Licemerni, licemerne! // Gled’o sam vas — ne da nisam, / Kad razbludom usplamtite; / Gled’o sam vas, ne da nisam, /Licemerni, upamtite!”

“Izdajniče, strani plaćeniče, domicilna ništarijo, mrzitelju Srpske pravoslavne crkve, ustašo”, orila se cela sala. Pesnik je umro od straha na sceni, pa rodoljubi i pravoslavci nisu morali da prljaju ruke.

Volovi i ljudi

Na bini se najzad pojavio i jedan pripovedač, predstavljajući se pričom “Razmišljanja jednog običnog srpskog vola”: “Ponose se verom, a ne veruju ni u šta. Što sam ja kriv i moj ceo rod što nas ne primaju u hrišćane. Vera im kaže ‘ne ukradi’, a eto moj gazda krade i pije za te novce što je od krađe dobio. Vera im nalaže da čine dobro bližnjem svome, no oni jedan drugom samo zlo čine. Kod njih je najbolji čovek, koga smatraju za primer vrline, ako samo ne čini zla, a već, razume se, da niko i ne pomišlja da zahteva od koga da, sem toga što nikome zla ne čini, učini i dobro. I eto na šta su spali da su im primeri vrlina ravni svakoj beskorisnoj stvari, koje samo nikom zla ne čine.

Vo duboko uzdahnu i njegov uzdah podiže čak prašinu s puta.

– Pa zar onda – produži on dalje svoje tužne misli – nismo ja i moj rod bolji u tome od sviju njih? Ja nisam nikoga ubio, nikog ogovorio, nikom ništa nisam ukrao, nisam nikog otpustio iz državne službe ni kriva ni dužna, nisam napravio deficit u državnoj kasi, nisam lažno bankrotirao, nisam nikad okivao i ’apsio nevine ljude, nisam oklevetao svoje drugove, nisam izneverio svoje volovsko načelo, nisam lažno svedočio, nisam nikad bio ministar i činio zla zemlji, a sem toga što nisam zla činio, činim dobra i onima koji meni zla čine. Majka me otelila, pa su mi odmah zli ljudi i mleko majčino oduzimali. Bog je travu tek valjda stvorio za nas volove, a ne za ljude, pa nam i nju otimaju. I mi, ipak, pored tolikih udaranja, vučemo ljudima kola, oremo im i hranimo ih hlebom. Pa, ipak, niko ne priznaje te naše zasluge za otadžbinu…”

Tek što je pročitao prvih nekoliko rečenica, konopac je već bio spreman. Pa ne može niko da poredi Srbe sa volovima nekažnjeno, i to u korist volova. Takve očigledne ukronaciste i komunoustaše treba obesiti o prvu krušku. Tako i bi.

Mračne duše

Potom su se na festivalu ređali razni slučajni Srbi, autošovinisti, mrzitelji svega srpskog, uvreditelji srpske države i naroda, bezbožnici kojima ništa nije sveto, domicilne ništarije, izdajnici, strani plaćenici i ostali kvazipisci, pljujući po svojoj zemlji, naciji, crkvi i ostalim svetinjama. Jedan je govorio: “Da, lirike / Naš Hrist sad u vrtu / Okrugao i crn od mahagovine / – muški mu znak dopire do kolena – / Sa očima belim: to je Crnac na rtu, / Koga je krstila zbog istine / Ljubavi cela vasiona”. Razapeli su ga na improvizovani drveni krst.

Drugi je recitovao nazovi stihove, a zapravo suštu mržnju prema srpskom narodu i državi: “Od pandura stvorili smo velikaše,/ Dostojanstva podeliše idioti,/ Lopovi nam izrađuju bogataše/ Mračne duše nazvaše se patrioti”. Razapeli su ga konj’ma na repove. Treći se otvoreno rugao Srbima: “Nek narodi našu slavu znadu,/ a nas puste čmavati u hladu,/ al’ i onda nek je straža jaka,/ jera ima sana svakojaka”. Rasporili su mu utrobu.

Četvrti je napao rodoljubive pesnike, patriote i kosovske osvetnike: “Šta svaki dan čitamo? Šta pišu patriotski pesnici što iz daleka druge tutkaju u smrt? Pišu: da su oni hteli umreti, da onima ništa slađe nije bilo nego umreti. Je li da je to laž? Je l’ da se svakome živi? Ja sam sretao ljude kojima je u ovom paklu rata iščezao i poslednji razlog da žive: on im je progutao i porodicu i ognjište i sve što su imali, a njih učinio nesposobnim za rad i običan život. Znaš li šta kažu ovi jadni ljudi? ‘Mi još jedino živimo iz radoznalosti za sudbinu ovog nesrećnog naraštaja’. To je nova haljina egoizma, istina, ali glavno je oni hoće da žive. Eto onu laž ja sam napao. Jer slatka smrt i nije ništa drugo do pesnička laž ili laž sa kojom operišu oni čiji je račun rat“. Streljali su ga da mu dokažu kako je smrt ipak slatka.

Velika čistka

Tako su postradali Dušan Vasiljev, Miloš Crnjanski, Gavril Stefanović Venclović, Đura Jakšić, Radoje Domanović, Rastko Petrović, Vladislav Petković Dis, Jovan Jovanović Zmaj i Dragiša Vasić. Pravi Srbi, listom patriote i smerni pravoslavni hrišćani, pobili su ove lažne pisce, jer su u svojim nedelima blatili Srbiju, Srbe, narod, državu, srednjovekovne vladare, sveštenstvo, veru i ostale srpske svetinje. Kakvi crni pisci, sve ustaša do ustaše. Dosta su pravi Srbi trpeli njihov zulum, dosta je ta bagra podlo trovala poštene Srpčiće, usađujući im u dušu autošovinistički otrov kroz obaveznu lektiru.

Nakon što su ubili na mrtvo pisce na festivalu antisrpske mržnje koji nije čak ni održan u Dubrovniku, već u Nebeskoj Srbiji, pravi Srbi su krenuli u poteru za ostalim pripadnicima ove autošovinističke družine. Uhvatili su i na mestu ubili Jovana Steriju Popovića, jer se rugao rodoljubima u komediji “Rodoljupci”; došli su glave Dositeju Obradoviću zbog njegovih podlih napada na srpske narodne običaje i pravoslavlje, a i generalno zbog prosvetiteljskih ideja sa antisrpskog Zapada.

Potom su slistili realističke pripovedače Milovana Glišića, Stevana Sremca, Lazu Lazarevića i Jakova Ignjatovića, jer srpsko selo, varoš, domaćine, kmetove i popove prikazuju u dozlaboga negativnom svetlu, a i zato što su nekritički preuzeli realističku poetiku iz zapadnjačke književnosti u nameri da unište srpski nacionalni identitet. Iz sličnih razloga su ubijeni i pretekli veliki romantičari Branko Radičević i Laza Kostić, jer su nastojali da nas rasrbe zapadnjačkim idejama. Simo Matavulj je završio na giljotini zbog priče “Goba Mara” u kojoj nejaku srpsku decu prikazuje kao monstrume i oličenje zla. Nadrealisti su osuđeni na smrt zbog bezbožnog komunizma i skrnavljenja nacionalne tradicije, pogotovo srednjovekovne.

Nasleđe od pepela

Nakon što su pravi Srbi likvidirali par desetina srpskih antisrpskih pisaca, shvatili su koliko su zlo književnost i pismenost, to se ne može rešiti pojedinačnim usmrćivanjem, pa su prešli na serijsku proizvodnju smrti, lišivši života sve što je ikada na srpskom jeziku steklo književno ime. Za svaki slučaj. Bolje sprečiti nego ustašluk lečiti. U propratnoj kolektivnoj akciji purifikacije srpstva spaljene su sve knjige pobijenih autora, kako bi se buduće generacije pravih Srba sačuvale od njihovog pogubnog uticaja.

Borci protiv autošovinista, izdajnika, slučajnih Srba, ustaša, odroda, izroda i ostalih izmaštanih karakondžula lažno se predstavljaju kao čuvari tradicije, a zapravo su živa negacija celokupne srpske kulture. Tačnije – živa negacija kulture, civilizacije, duha, pameti, razuma, imaginacije, radoznalosti, nauke, svakog ljudskog napora da humanizuje svet, svakog saznanja i stvaranja. Njihova jedina tradicija su inkvizitorske lomače, staljinistički procesi, nacističko spaljivanje knjiga, oni su duhovni saveznici progonitelja i uništitelja svih vremena. Njihovo jedino nasleđe je pepeo sagorelih knjiga. Jedina njihova zadužbina su ruševine.

TOMISLAV MARKOVIĆ: Opsada Sarajeva – tri decenije laži, ćutanja i poricanja

- Advertisement -spot_img
- Advertisement -spot_img

Popularno