Srbija se, izvesno, nalazi pred referendumskim izborima. I u takvoj atmosferi, motivisan strahom od gubitka „svega“, režim pribegava kreiranju fantazmagorije posebne vrste, do sada najraskošnijeg formata, a u nju staje sve: bizarnosti su garnirane kako dezinformacijama, tako i neizbežnim prosevima represije i banalnih inverzija.
Piše: Aleksandra BOSNIĆ ĐURIĆ Antena M
Tako su, recimo, prorežimski tabloidi, s posebnom pažnjom, obradili vest o muškarcu koji je u kostimu rakuna jurio Beograđane po ulici, ali je, kako kažu, hitna pomoć odmah reagovala, uz dodatno obaveštenje da je imala ukupno 120 intervencija, uglavnom zbog alkoholisanih osoba. Niko od prolaznika nije bio povređen, a „rakun“ je prevezen u psihijatrijsku bolnicu Laza Lazarević.
I bizarna vest o lutajućem brodu na Dunavu postala je viralna, ne zbog svog tragičnog potencijala, nego upravo kao slika – ilustracija apsurda i poremećene, iščašene logike realnosti, još jednom i u nizu, koji se u Srbiji često čini beskrajnim. Naime, 22. aprila, u ranim jutarnjim satima, novosadski portal Radio 021 preneo je vest: „Brod koji se nalazio na sidrištu u Novom Sadu, bez posade i nadzora, otkačio se sa sidra i prešao oko 24 kilometra nizvodno, pri čemu je prošao bez ikakve reakcije nadležnih službi“.
U hiperprodukciji vesti, građani Srbije poslednjih dana saznali su i da je u Novom Sadu otvoren počasni ruski konzulat, čiji je konzul postao Dušan Bajatović, kao i to da su tokom otvaranja nezavisni mediji N1, Insajder i Danas, bili nepoželjni zbog „pojačanih mera bezbednosti“.
Istog dana, saznali su građani i to da je „ambasador SAD pri NATO-u, Metju Vitaker objavio da je predsedniku Srbije jasno rekao da “Srbija treba da se uzdrži od odbrambene i bezbednosne saradnje s nepouzdanim partnerima i da strateški pravac zemlje mora biti usklađen sa Zapadom“ (Beta).
I potom, istog dana, putem informativnog portala Volim Zrenjanin, do građana je stigla još jedna informacija za pamćenje, iz žanra „represivno“. Naime, dvoje aktivista neformalnih građanskih inicijativa Zrenjaninski zborovi i Bicikl gerila privedeno je nakon što su uklanjali nalepnice Žuti lopovi i ispisivali grafit Studenti pobeđuju. Privedena aktivistkinja imala je mučno iskustvo: „Sedela sam u policijskom automobilu pozadi s policajcem, kao da sam kriminalac. Odveli su me u prostoriju u delu zgrade gde se nalaze ćelije s rešetkama i armiranim vratima. Tamo smo čekali šta će tužilac da odluči. Sve vreme nam niko nije jasno rekao zašto smo tu i po kom osnovu smo privedeni. U jednom trenutku je ušla žena u civilu koja se nije predstavila. Rekla mi je da se skinem. Skinula sam trenerku, patike i čarape, a onda i donji veš. Naterala me je da čučnem. To mi se nikada u životu nije desilo. (…) Bila sam zgrožena i ponižena“ (Volim Zrenjanin).
Tog 23. aprila, na desetinama zgrada i ograda na Novom Beogradu osvanuli su grafiti ispisani plavom i crvenom bojom: FCKBLK, Blokaderi piculjići, Blokaderi smećari, Rektor Đokica ubica… I ovi su natpisi, zajedno s onim poznatim Blokaderi štrokaderi, dobili svoju serijsku proizvodnju.
Tako smo, uz šizoidna spoljnopolitička laviranja i frenetične difamacije opozicionih poslanika u Narodnoj Skupštini koje uključuju i crnopropagandne inpute, viku i zaumni govor, dobili i nedvosmisleni putokaz o tome u kom će pravcu ići režimska kampanja uoči sve-ili-ništa izbora.
I možda je najprecizniju definiciju režimske „kreativnosti“ u referendumskoj fantazmagoriji koju predano proizvode, dala novosadska aktivistkinja Marija Nedić: „ Originalni samo u svojoj devijantnoj formi političke komunikacije, u svemu ostalom, osiromašena i neoriginalna repeticija je njihova dominantna forma. Tužna priča SNS-a koju potvrđuju sveže iznikli grafiti po celoj Srbiji. Setimo se, od Kule, gde je čitav grad mesecima bio ispisan imenima i etiketama uoči lokalnih izbora, do novih grafita koji se poslednjih dana pojavljuju u drugim mestima, obrazac ostaje isti: uniformna, slabo prikrivena scenografija političkog pritiska koja se pokušava predstaviti kao spontan izraz. U Kuli je taj proces već dobio svoj politički epilog, potpuni raskorak između očekivane dominacije i stvarnog rezultata na terenu. Upravo zato svaki novi talas iste te i takve „komunikacije“ funkcioniše kao njen povratni signal, kao korak koji biva bliži njihovom nezaustavljivom kraju. Kakav autogol režima. Ono što ostaje upisano na zidovima je ništa drugo do iscrpljenost oblika političke poruke. I u tom smislu, fasade će pamtiti isključivo ritam političkog sistema koji ih proizvodi“. Dodala je i da zbog toga na mreži neće deliti fotografije uništenih zidova i da će „umesto tog najnižeg oblika moralne degradacije“ podeliti „sliku razloga zbog kojeg će Srbija pobediti…“. Slika koju je podelila bila je – Studenti pobeđuju!
Pitanje šta je motiv ovih režimskih represivno-iracionalnih predizbornih poduhvata je gotovo retoričko. Očigledno je da svedočimo društveno-političkom preokretu, nakon četrnaest godina autokratskog režima u Srbiji. Znaci tog preokreta nisu vidljivi samo u masovnim okupljanjima zbog velikih političkih tema, već i u stotinama mikro protesta koji se dešavaju zbog najrazličitijih razloga – od zaštite nekog parka do protesta zbog upotebe loših sapuna u nekim vrtićima. Građani Srbije se svakodnevno bune i to je za osvedočene inženjere autokratije jasan i ozbiljan signal za potpunu uzbunu. I paniku.
U korenu ove panike nije samo mogućnost faktičkog gubitka vlasti, već niz, za pripadnike režima, zastrašujućih sadržaja: gubitak „imuniteta“ (zakoni će početi da važe i za njih); revanšizam (očekuju isto ono što su do sada radili protivnicima režima); socijalno isključivanje (biti pripadnik „bivšeg režima“ može značiti izopštavanje iz društvene komunikacije); egzistencijalni strah („profesionalni identitet“ mnogih je isključivo vezan za autokratsku hijerarhiju); domino efekat (kad jednom počne da pada – padaju svi u autokratskom sistemu, pitanje je samo – ko je poslednji?)… Lista, naravno, nije konačna. U suštini, ovaj strah, tako esencijalizovan, tako vidljiv i tako neupitan proteklih dana, samo je opšti ekvivalent različitih fantazmagorijskih reakcija pripadnika režima, prirođenih načinu njihove vladavine.
Jer, inženjeri autokratije dobro znaju da se građani ne bi toliko bunili protiv autoritarne vlasti da vlast već nije – izgubljena.
