Bosna i Hercegovina i Republika Hrvatska formalizirale su jedan od najvažnijih energetskih projekata u posljednjim decenijama – potpisivanjem međudržavnog sporazuma o izgradnji plinovoda Južna interkonekcija. Dokument su u Dubrovniku potpisali Borjana Krišto i Andrej Plenković, u okviru Inicijativa triju mora, čime je projekt dobio snažnu političku i geostratešku dimenziju.
Južna interkonekcija zamišljena je kao ključni energetski koridor koji bi BiH povezao s evropskim tržištem plina putem LNG terminala na otoku Krk. Planirana trasa vodi od Zagvozda u Hrvatskoj, preko Hercegovine, do centralne Bosne, uz dodatne krakove prema većim urbanim i industrijskim centrima. Ukupna investicija procjenjuje se na oko milijardu eura, dok bi Hrvatska gradila oko 60 kilometara cjevovoda, a BiH dvostruko više.
Suštinski, riječ je o projektu koji bi trebao prekinuti gotovo potpunu ovisnost BiH o ruskom plinu, koji u zemlju stiže preko Turski tok. Trenutno, Bosna i Hercegovina nema alternativni pravac snabdijevanja, niti razvijenu internu mrežu, što ovaj projekat čini strateški presudnim.
Međutim, iza energetske logike stoji kompleksna politička i regulatorna priča. Posebnim zakonom (lex specialis), u projekt je uključena američka kompanija AAFS Infrastructure and Energy, koja bi preuzela ključne funkcije – od finansiranja i projektiranja do operativnog upravljanja plinovodom. Time je domaća kompanija BH-Gas potisnuta iz centralne uloge, što je izazvalo ozbiljne reakcije, posebno iz Evropska unija.
Brisel je ranije upozorio da ovakav model, koji jednom privatnom subjektu daje dominantnu kontrolu, može biti u suprotnosti s pravilima evropskog energetskog tržišta. U pitanju su principi transparentnosti, konkurencije i nediskriminirajućeg pristupa infrastrukturi – standardi koje BiH mora ispuniti na putu ka članstvu.
Upozorenje EU nije samo formalno. U igri je i pristup značajnim finansijskim sredstvima iz evropskog Plana rasta za Zapadni Balkan, vrijednim oko milijardu eura, koji bi mogli biti dovedeni u pitanje ukoliko se zakonodavni okvir ne uskladi s evropskim pravilima.
Istovremeno, Sjedinjene Američke Države snažno podržavaju projekat, videći ga kao dio šire strategije smanjenja evropske ovisnosti o ruskim energentima. Ta podrška daje dodatni politički zamah projektu, ali i otvara prostor za geopolitičko nadmetanje između Brisela i Washingtona u oblikovanju energetskog sektora BiH.
Dodatni sloj kompleksnosti leži u ekonomskoj održivosti projekta. Kako bi plinovod bio isplativ, planira se izgradnja novih plinskih termoelektrana, što otvara pitanje dugoročne usklađenosti s klimatskim ciljevima EU, koja paralelno radi na smanjenju upotrebe fosilnih goriva.
Bosna i Hercegovina se tako nalazi na raskrsnici: s jedne strane potreba za hitnom diversifikacijom energetskih izvora, a s druge obaveza usklađivanja s evropskim pravilima i standardima. Južna interkonekcija, iako infrastrukturno nužna, postaje test političke zrelosti – može li država istovremeno zadovoljiti geopolitičke interese, tržišna pravila i vlastite razvojne potrebe.
