Nikada nisam shvatio šta je filmska umetnost. Mnogi, koji su išli u Institut za film, već su znali šta je to. Za mene je bila zagonetka. I više od toga, kada sam završio filmski institut, uopšte nisam znao šta je film — nisam ga osećao. Nisam u njemu video svoj poziv.
U filmu „Prinošenje žrtve“, u jednoj sceni otac govori sinu: „Ne boj se sine! Nema nikakve smrti. Postoji, istina, strah od smrti, i on nam je vrlo mrzak, taj strah, i mnoge tera da počesto čine ono što ljudi ne bi trebali da čine…“
Prema svedočenju sina Andreja Tarkovskog (koji se takođe zove Andrej), otac mu je često govorio:
„Čovek nije sazdan za sreću, postoje važnije stvari od sreće. Potraga za istinom — mučan je to put…“
O detinjstvu
Svog detinjstva se veoma dobro sećam. Ono je za mene najvažnije — to su najvažnije godine mog života. Utisci iz detinjstva važniji su mi od svih kasnijih, iz zrelog doba, kada sam odrastao. Živeo sam sa mamom, babom i sestrom. Porodica bez muškarca. To je suštinski uticalo na moj karakter.
Dom. Dom mog detinjstva — to je maleni majur 90–100 kilometara od Moskve, nedaleko od sela Ignjatjevo, gde smo živeli nekoliko godina pred rat — trideset pete, šeste, sedme…
Bilo je to teško vreme. Meni je otac uvek nedostajao. Kada je otac otišao iz naše porodice, imao sam tri godine. Život je bio neobično težak, u svakom smislu. No, ipak, mnogo sam dobio u životu. Sve najbolje što imam u životu, za to što sam postao režiser — sve dugujem majci.
Svojevremeno sam preživeo veoma teške trenutke. Uopšteno, upao sam u vrlo loše društvo kao mlad. Majka me je spasila na veoma čudan način — upisala me je u geološku ekspediciju. Radio sam tamo u tajgi, u Sibiru. I taj period je sačuvan kao najlepše sećanje u mom životu. Tada sam imao 20 godina.
O ocu
Veliku ulogu u mom životu svakako je odigrala činjenica da je moj otac — pesnik. Ogroman uticaj na mene je izvršila i njegova poezija i njegov pogled na rusku književnost, umetnost. Moj otac je danas, neupitno, najveći ruski pesnik. Van svake sumnje. Sa ogromnim duhovnim potencijalom. Pesnik kome je najvažnija — njegova unutrašnja duhovna koncepcija života. On nikada ništa nije napisao samo zbog toga da bi se proslavio. Bilo je vreme kada se stihovi Arsenija Aleksandroviča Tarkovskog nisu štampali — tada je Ždanov upravljao kulturom. Nedavno su očevi stihovi počeli da se štampaju…
Pitaju me da li žalim što nisam postao muzičar, dirigent (voleo bih da budem dirigent) ili slikar. Da, sada žalim. Čini mi se da bi mi bilo lakše da sam se bavio muzikom. Ali u detinjstvu nisam želeo da budem ni muzičar, ni umetnik. Ne. U detinjstvu je moj način života bio kao u biljke. Malo sam razmišljao, više osećao i upijao. Detinjstvo je uvek prekrasno — koliko god bilo loše ili dobro, ono uvek ostaje za nas najsrećnije doba.
O filmu
Nikada nisam shvatio šta je filmska umetnost. Mnogi, koji su išli u Institut za film, već su znali šta je to. Za mene je bila zagonetka. I više od toga, kada sam završio filmski institut, uopšte nisam znao šta je film — nisam ga osećao. Nisam u njemu video svoj poziv.
Osećao sam da su me naučili nekom zanimanju, shvatao sam da postoji nekakav fokus u toj profesiji, ali, da je moguće pomoću filma približiti se poeziji, muzici, literaturi, — takvo osećanje nisam imao. Nisam. Počeo sam da snimam film „Ivanovo detinjstvo“, suštinski ne znajući šta je režija. To je bilo traganje, po osećaju. Probao sam. Tražio sam neke momente dodira, povezivanja sa poezijom. Posle tog filma sam osetio da se pomoću kinematografije može dotaći nekakva duhovna supstanca.
Zato je za mene iskustvo sa „Ivanovim detinjstvom“ bilo izuzetno važno. Pre toga uopšte nisam znao šta je filmska umetnost. I sada mi se čini da je to velika tajna. Uostalom, kao i svaka umetnost. Tek sam u „Nostalgiji“ osetio da je kinematografija sposobna da u velikoj meri izrazi duševno stanje autora. Ranije nisam pretpostavljao da je to moguće…
U poslednje vreme, težio sam sve većoj jednostavnosti u filmu. Čini mi se da sam u „Stalkeru” u „Nostalgiji“ dobio nekakav asketizam u kompoziciji.
Meni je mnogo draži mikro nego makro svet. Na primer, volim ograničen prostor. Veoma mi se dopada odnos koji prema prostoru imaju Japanci — njihovo umeće da u malom prostoru nađu odraz beskonačnosti… I voda je za mene — odraz. Ali ne samo to. Može biti i neko drevno sećanje. Voda, reka, potok — meni mnogo govore.
Meni, kao režiseru, veoma je važno Dovženkovo iskustvo i filmovi. Veoma. Moj učitelj je bio Mihail Rom. Učitelj — to je učitelj. Taj čovek me je šest godina podučavao na Institutu. Ali najvažnije — naučio me je da budem ono što jesam. U obavezi sam to da kažem, kada govorim o svom učitelju Romu…
Film je, verovatno, najnesrećnija od svih umetnosti. Film koriste kao žvakaću gumu, kao cigarete, kao stvari koje kupuju. Zato je prihvaćen stav: da bi bio dobar film mora da se prodaje. Ali, ako o filmu razmišljamo kao o umetnosti, takav prilaz je apsurdan. Ja ne pripadam režiserima koji se ponose svojim komercijalnim uspehom. Ali, ne žalim se na svoju sudbinu. To je bilo samo u početku, posle toga, kako bi se koji novi film pojavio, susretalo bi ga interesovanje gledalaca. Danas ne možemo računati da će milioni gledalaca gledati samo dobre filmove. Veoma je teško ući u kožu gledaoca i videti film njegovim očima. Meni se čini da to nije ni potrebno. Jedini put do gledaoca režiseru je — da bude ono što jeste.
O ljubavi
Ja ne razmišljam toliko o stvarnosti, koliko pokušavam da je osetim: prema njoj se odnosim kao životinja, kao dete…
Meni se čini da nedovoljno volim sebe. Onaj ko nedovoljno voli sebe ne zna cilj svog postojanja, i ne može, po mom mišljenju, da voli druge. Izgleda da nedovoljno volim sebe i zbog toga nedovoljno volim one koji su oko mene. Imam jedan veoma ozbiljan nedostatak — netrpeljivost. Želim da se izbavim od nje, no bojim se da neću uspeti. Nedostaje mi trpeljivost koja dolazi sa zrelošću. Zbog toga mnogo patim i mislim da mi upravo to ne dozvoljava da se prema ljudima odnosim sa više simpatije. Umoran sam od ljudi…
Ja sam neveseo čovek. Kako vidim, sada nije vreme za mnogo smeha. Ne sviđa mi se da se smejem. Ako odjednom počnem da se smejem, istog momenta počinjem sebe da kontrolišem, osećajući da nije u redu smejati se.
Ja se sebi nimalo ne sviđam. Nezadovoljstvo sobom mi pomaže da odem od sebe i tražim snagu ne samo u sebi samom, već i u onome što me okružuje, što je iznad mene…
Teško mi je da zamislim unutrašnji svet žene, ali mi se čini da on mora biti povezan sa svetom muškarca. Usamljena žena — to je nenormalno. Ako je ženin svet odvojen od muškarčevog sveta, to znači da među njima ničega zajedničkog nema. Ako svet ne postane zajednički, odnosi su beznadežni. Današnji odnosi menjaju ceo unutrašnji svet, a inače uopšte mi nije jasno zbog čega sve to. U svakom slučaju, uveren sam da unutrašnji svet žene veoma zavisi od osećanja koje ona ima prema muškarcu, zato što je ženino osećanje potpuno. Ona je — simbol ljubavi, a ljubav je, po mom mišljenju, u svakom smislu najviše što čovek ima na zemlji…
Veoma volim svoju zemlju i ne mogu da zamislim kako je moguće dugo živeti van nje. Izuzetno volim selo u kome sam živeo i koje zovem svojom domovinom. Ne znam zašto, ali svoje selo volim više nego Moskvu u kojoj sam dugo živeo. Znam da želim da živim u prirodi, bliže prirodi. To što su ljudi prinuđeni da žive u velikim gradovima — to je posledica razvoja naše civilizacije, ali izgleda da je čovečanstvo od samog početka učinilo mnogo grešaka.
Još jedna tema, za mene veoma važna — iskustvo. Ne možemo koristiti iskustvo naših očeva. To bi bilo suviše jednostavno. Ne možemo preneti svoje iskustvo drugome. I ne možemo naterati čoveka da oseća drugačije nego što oseća. On mora živeti svoj život.
O umetnosti
Pre svega, treba se zapitati šta je to umetnost. Da li služi čovekovom duhovnom razvoju ili je sablazan¹ – ono, što se u ruskom jeziku zove „prelest“². Teško je razabrati se u tome. Tolstoj je smatrao: da bi služili, da bi ostvarili najviše lične ciljeve — nije potrebno baviti se umetnošću, već se treba baviti samousavršavanjem.
Da bi izgradili koncepciju umetnosti, pre svega treba odgovoriti na mnogo važnije i opštije pitanje: „U čemu je smisao našeg postojanja?“ Po mom mišljenju, smisao našeg postojanja, ovde na Zemlji je duhovno uzdizanje. Znači da i umetnost tome treba da služi…
Ako bih pronašao neki drugi princip, onda bih i koncepciji umetnosti morao da priđem na drugačiji način. Ali, pošto smisao našeg postojanja definišem ovako, onda verujem da umetnost treba da pomaže čoveku u njegovom duhovnom razvoju. Umetnost treba da pomogne čoveku da se duhovno promeni, poraste…
Postojao je i takav pogled: umetnost je isto tako saznajna kao i svaka druga (intelektualna, duhovna) forma života na našoj planeti (umetnost kao znanje i prosvećivanje, prim. prev.). Ali ja uopšte ne verujem u velike mogućnosti znanja. Znanje sve više i više odvlači ljude od glavnog cilja, od osnovne misli. Što više znamo — to manje znamo. Ako se na primer, udubimo, to nam smeta da gledamo široko. Umetnost je čoveku potrebna da bi se duhovno vinuo, uzvisio nad samim sobom, koristeći svoju slobodnu volju…
Umetnik uvek oseća pritisak, nekakav nemir. Mislim da u idealnim uslovima umetnik jednostavno ne bi mogao da radi. Ne bi imao prostora da diše. Umetnik mora da oseća neki pritisak. Ja ne znam kakav tačno, ali je potreban. Ako je svet u redu, u harmoniji, njemu umetnost nije potrebna. Možemo reći da umetnost postoji samo zato što je svet loše ustrojen.
O najvažnijem
Svaki umetnik, u svakom žanru, teži da izrazi pre svega čovekov unutrašnji svet. Neočekivano i za sebe, otkrio sam da sve ove godine činim jedno isto: pokušavam da ispričam priču o unutrašnjem čovekovom konfliktu — između duha i materije, između duhovnih potreba i neophodnosti da se prebiva u ovom materijalnom svetu. Taj konflikt je najvažniji zato što rađa sve probleme sa kojima se susrećemo tokom našeg života.
Čini mi se, možemo reći, da je kao rezultat istorijskog procesa nastala ogromna razlika između duhovnog razvoja i materijalnog, naučnog. I u tome je uzrok današnjeg dramatičnog položaja naše civilizacije. Mi stojimo na granici atomske kataklizme, a to je upravo posledica rascepa između duhovnog i materijalnog.
Lice sveta je već promenjeno. Niko to ne spori. Ali evo pitanja: „Ako je čovek sve vreme menjao izgled sveta, zašto se onda taj svet, hiljadama godina kasnije, našao u tako dramatičnoj situaciji?“ Meni se čini zato, što čovek, pre nego što će promeniti i svet, treba prvo da promeni svoju suštinu, svoj sopstveni svet. Eto u čemu je problem. Takav je utisak — mi hoćemo da učimo druge, a nećemo da učimo sami.
Kada me pitaju: „Može li umetnost da promeni svet?“ — odgovaram: „Pre nego što počnem bilo šta da menjam, moram sam sebe da promenim, moram postati bolji. Samo posle toga, možda ću moći budem od koristi.“ Dok ljudi i društvo ne počnu da se razvijaju harmonično, dok čovečanstvo ne počne da se duhovno razvija, čovek neće pronaći mir, i njegova sudbina će biti tragična. Stvar je u tome da se uravnoteže duhovne potrebe sa materijalnim potrebama. A kako možemo računati na nekakve promene, ako sami ne osećamo da smo se duhovno uzdigli? Da bi preobrazili ne samo sebe, već i druge, treba prineti žrtvu — samo tada ćeš moći da služiš ljudima.
O poslednjem
Ja ne bih mogao da živim kada bih znao svoju sudbinu. Po svoj prilici, život gubi svaki smisao, ako znam kako će se završiti — imam u vidu, naravno, svoju ličnu sudbinu. U tom detalju postoji neka neverovatna, neljudska velikodušnost nekoga, pred kim se čovek oseća kao detence, istovremeno nezaštićen i zaštićen. To je učinjeno da bi naše znanje ostalo nepotpuno, da ne bi oskrnavilo beskonačnost, da bi ostala nada. Neznanje je — blagorodno. Znanje je — vulgarno.
(Iz intervjua Andreja Tarkovskog objavljenog 1984. u časopisu „Strana i mir“)
Foto: Tweeter
Pripremio: XXZ magazin
